Kombinacijom svežih sastojaka, tradicionalnih načina proizvodnje i pikantnih začina dobijaju se slatki i slani delikatesi koji će zadovoljiti ukuse i najizbirljivijih gurmana. Raznovrsni slani zalogajčići pravljeni od mesa, mleka, povrća i voća služe se kao meze, da otvore apetit, kao užina ili kao prilog uz glavna jela. Ali obrok u Srbiji nije potpun dok se uz njega ne posluži i nešto slatko, zbog čega džemovi, slatka, kolači i druge poslastice od voća zauzimaju posebno mesto na trpezi svakog domaćina.
Ukusan i kremast mlečni delikates iz Srbije, pravi se na isti način već vekovima. Mleko se kuva na laganoj vatri, a mlečna mast koja se skupi na površini se skida, soli i taloži u slojevima.
Jede se sa projom i hlebom za doručak ili kao predjelo, a služi se uz roštilj, krompir, meso, pa čak i ribu, i neizbežan je sastojak gibanica, slanih pita, užičke lepinje i drugih đakonija s testom.
Kad se sočne crvene paprike uprže s uljem i soli, a zatim umešaju sa sirćem, dobija se pikantni namaz ajvar. U zavisnosti od vrste paprika koja se koristi ajvar može biti blagi i ljuti, a obično se jede s hlebom ili uštipcima, za doručak ili kao prilog uz glavno jelo.
Proizvodnja mleka i mlečnih proizvoda u Srbiji seže daleko u prošlost. Poznato je da su sirevi i drugi mlečni proizvodi bili česta poslastica u srednjevekovnoj Srbiji, a srpska ljubav prema siru vremenom nije ni trunčicu izbledela.
Stoga ne čudi to što svaki kraj u Srbiji ima poseban recept za spravljanje tvrdih i mekih sireva. Prirodni uslovi za ispašu stoke rezultirali su jedinstvenim ukusom i visokim kvalitet sira, koji se ne može replicirati u drugim krajevima i u drugačijim uslovima. Zbog toga u Srbiji postoji nekoliko sireva zaštićenog geografskog porekla - Staroplaninski i Pirotski kačkavalj, Sjenički i Zlatarski beli sir.
Kačkavalj sa Stare planine dao je svojevrstan pečat kuhinji jugoistočne Srbije. Kombinacija ovčijeg i kravljeg mleka daje kačkavalj svetložute boje, blago kiselog i pikantnog ukusa koji se savršeno uklapa s suhomesnatim proizvodima (zbog čega se često služi uz meze i rakiju).
Na livadama Sjeničko-pešterske visoravni na ispašu se vodi stoka koja daje mleko izuzetnog kvaliteta. Proizvodi od mleka i mesa iz Sjenice našli su svoje mesto na trpezama širom Srbije, a među gostima i lokalcima posebno je omiljen sjenički kravlji sir iz salamure zaštićenog geografskog porekla.
Teško je zamisliti ručak u Zlatarskom kraju bez čuvenog zlatarskog belog sira. Iznosi se kao meze pre ručka, ili se kombinuje s drugim namirnicama kako bi se spremili razni specijaliteti. Od zlatarskog belog sira i kora od heljde pravi se heljdopita – izvorni delikates ovog podneblja.
Pirotski kačkavalj se pravi po istom receptu po kome su ga naši preci pravili pre više vekova. Od sastojaka sadrži samo mleko i so, ali posebna tehnologija pravljenja i čuvanja daju pirotskom kačkavalju jedinstvenu teksturu. Iako spada u tvrde sireve, topi se u ustima kao maslac postepeno otpuštajući neponovljiv ukus koji dugo ostaje kako u ustima tako i u pamćenju gostiju ovoga kraja.
Ništa ne otvara apetit tako dobro kao brojni specijaliteti od sušenog mesa. Spravljeni od najboljih komada crvenog mesa i začinjeni po porodičnim receptima, srpski suhomesnati proizvodi suše se na dimu ili promaji koja im obezbeđuje izvanredan ukus i dugo trajanje.
Pirotski kraj iznedrio je još jedan srpski delikates – čuvenu peglanu kobasicu koja pažnju gurmana privlači kako svojim izvanrednim ukusom, tako i neobičnim izgledom. Kobasica napravljena od najboljih komada junećeg, ovčjeg i kozjeg mesa sa začinima i lekovitim biljem suši se na promaji. Svoj zanimljiv pljosnat izgled duguje svakodnevnom peglanju staklenom bocom kako bi se iz kobasice istisnuo vazduh.
Zaštitni znak sela Mačkat i okoline, užička pršuta se pravi od čiste govedine. Osim po upečatljivoj ružičastoj boji i ukusu, Užičku pršutu ćete izdaleka prepoznati po mirisu bukovine koji duguje tradicionalnom načinu sušenja na dimu od bukovog drveta.
Kobasica od sitno usitnjenog mesa začinjena crvenom paprikom, idealna je za otvaranje apetita domaćina i gostiju zbog čega se često služi kao meze. Kuleni se razlikuju po obliku i ljutini, a pogotovo je cenjen Petrovački kulen, zaštićenog geografskog porekla koji zbog velike ljutine nazivaju i „zmaj kobasicom“.
Sjenički sudžuk se pravi od najboljih komada zrele jagnjetine s Sjeničko-pešterske visoravni. Miriše na dim sa otvorenog ognjišta na kome se suši, a ukus zrelog goveđeg mesa upotpunjuju so, beli luk i crvena aleva paprika. Sjenički sudžuk ćete lako prepoznati po obliku potkovice, koji ga već na prvi pogled izdvaja od ostalih kobasica.
Kada se svinjsko meso pomeša sa slaninom i skuva u ogromnom loncu dobiju se kao konac tanki – duvan čvarci. Za njih kažu da su „što suvlji to bolji“, a najčešće se jedu u paru s vrućim hlebom i svežim lukom.
Pored brojnih slanih đakonija, u Srbiji se prave i neodoljivi slatkiši koji se služe za doručak ili užinu, ili na kraju obilnog obroka, kao ukusno finale.
Voćarstvo u ovim krajevima veoma je razvijeno, zbog čega je Srbija jedan od najvećih svetskih izvoznika malina, jabuka, šljiva... Sočno i ukusno, puno vitamina voće iz voćnjaka Srbije rado je viđena namirnica na trpezama širom sveta. Kako bi što bolje iskoristili sve što voće može da pruži u Srbiji se voće jede sveže, prerađeno u slatko i džem, a od njega se prave i raznovrsne pite i kolači.
Autentična srpska poslastica, slatko dobija se kuvanjem voća, vode i šećera na laganoj vatri. Slatko se mora mešati pažljivo kako se delići voća ne bi raspali, a konačni proizvod, sirup s komadićima voća koji plutaju po njemu izgledom podseća na kandirano voće. U Srbiji je običaj da se gosti dočekaju sa slatkim i vodom kako bi se okrepili od dalekog puta, a slatko se koristi i kao sastojak brojnih kolača.
Domaći srpski džemovi prave se od sveže ubranih sastojaka. Kuvaju se u velikim količinama, pakuju u tegle i lagano troše tokom godine. Ne propustite priliku da probate džem od šljiva, koji se jede s puterom i hlebom, ali se i često dodaje kolačima radi boljeg ukusa. U Srbiji možete probati i slasne džemovi od smokve, maline, kajsije, kruške... spremljene po tradicionalnoj recepturi bez aditiva.
Srbija je jedan od najvećih izvoznika malina na svetu. Na domaćem i svetskom tržištu posebno je cenjena malina iz Ariljskog kraja čije geografsko poreklo je zaštićeno. Zbog velikog profita koje donosi voćarima, malina je poznata i kao „crveno zlato“. Od nje se prave voćni sokovi, pekmezi i slatko, a lagani, mirisni kolač od sočnih srpskih malina, predstavlja uživanje za sva čula.
Šljive među ljudima u Srbiji imaju poseban status, mnogi je smatraju i zaštitnim znakom Srbije. Bez rakije od šljiva (šljivovice) ne može se zamisliti srpska trpeza, a šljiva se u ishrani koristi na razne načine - sveža, sušena, kao džem, slatko... Po recepturi koja se prenosi s kolena na koleno, u Srbiji se pravi kolač od šljiva, neponovljivog ukusa.
Kožara, kolačara, šumatovka, petrovača, budimka… samo su neke od brojnih domaćih sorti jabuka koje se gaje u voćnjacima širom zemlje. U Srbiji mnogi veruju da treba pojesti bar jednu jabuku dnevno kako bi se ojačao imunitet i organizam napunio vitaminima, a od jabuka se prave i sokovi, torte i ukusni kolači, često uz dodatak cimeta.
Posebno mesto među desertima od jabuka zauzima suva pita koja se sastoji od tankog testa nadevenog narendanim voćem i cimetom. Hrskava pita s jabukama omiljena je poslastica lokalnog stanovništva te se može naći na svakom koraku - u restoranima, pekarama, pa čak i u velikim marketima.
Na Homoljskim planinama, na istoku Srbije proizvodi se „tečno zlato“ – med vrhunskog kvaliteta. U Srbiji vole da s kašičicom meda i čašom hladne vode započnu dan, jer se med ovde smatra izvorom zdravlja i vitalnosti. Brojne lekovite, retke i medonosne vrste biljaka koje rastu na homoljskim planinama, daju ovom medu poseban kvalitet – zbog čega je homoljski med marka zaštićenog geografskog porekla.
