Комбинацијом свежих састојака, традиционалних начина производње и пикантних зачина добијају се слатки и слани деликатеси који ће задовољити укусе и најизбирљивијих гурмана. Разноврсни слани залогајчићи прављени од меса, млека, поврћа и воћа служе се као мезе, да отворе апетит, као ужина или као прилог уз главна јела. Али оброк у Србији није потпун док се уз њега не послужи и нешто слатко, због чега џемови, слатка, колачи и друге посластице од воћа заузимају посебно место на трпези сваког домаћина.
Укусан и кремаст млечни деликатес из Србије, прави се на исти начин већ вековима. Млеко се кува на лаганој ватри, а млечна маст која се скупи на површини се скида, соли и таложи у слојевима.
Једе се са пројом и хлебом за доручак или као предјело, а служи се уз роштиљ, кромпир, месо, па чак и рибу, и неизбежан је састојак гибаница, сланих пита, ужичке лепиње и других ђаконија с тестом.
Кад се сочне црвене паприке упрже с уљем и соли, а затим умешају са сирћем, добија се пикантни намаз ајвар. У зависности од врсте паприка која се користи ајвар може бити благи и љути, а обично се једе с хлебом или уштипцима, за доручак или као прилог уз главно јело.
Производња млека и млечних производа у Србији сеже далеко у прошлост. Познато је да су сиреви и други млечни производи били честа посластица у средњевековној Србији, а српска љубав према сиру временом није ни трунчицу избледела.
Стога не чуди то што сваки крај у Србији има посебан рецепт за справљање тврдих и меких сирева. Природни услови за испашу стоке резултирали су јединственим укусом и високим квалитет сира, који се не може реплицирати у другим крајевима и у другачијим условима. Због тога у Србији постоји неколико сирева заштићеног географског порекла - Старопланински и Пиротски качкаваљ, Сјенички и Златарски бели сир.
Качкаваљ са Старе планине дао је својеврстан печат кухињи југоисточне Србије. Комбинација овчијег и крављег млека даје качкаваљ светложуте боје, благо киселог и пикантног укуса који се савршено уклапа с сухомеснатим производима (због чега се често служи уз мезе и ракију).
На ливадама Сјеничко-пештерске висоравни на испашу се води стока која даје млеко изузетног квалитета. Производи од млека и меса из Сјенице нашли су своје место на трпезама широм Србије, а међу гостима и локалцима посебно је омиљен сјенички крављи сир из саламуре заштићеног географског порекла.
Тешко је замислити ручак у Златарском крају без чувеног златарског белог сира. Износи се као мезе пре ручка, или се комбинује с другим намирницама како би се спремили разни специјалитети. Од златарског белог сира и кора од хељде прави се хељдопита – изворни деликатес овог поднебља.
Пиротски качкаваљ се прави по истом рецепту по коме су га наши преци правили пре више векова. Од састојака садржи само млеко и со, али посебна технологија прављења и чувања дају пиротском качкаваљу јединствену текстуру. Иако спада у тврде сиреве, топи се у устима као маслац постепено отпуштајући непоновљив укус који дуго остаје како у устима тако и у памћењу гостију овога краја.
Ништа не отвара апетит тако добро као бројни специјалитети од сушеног меса. Справљени од најбољих комада црвеног меса и зачињени по породичним рецептима, српски сухомеснати производи суше се на диму или промаји која им обезбеђује изванредан укус и дуго трајање.
Пиротски крај изнедрио је још један српски деликатес – чувену пеглану кобасицу која пажњу гурмана привлачи како својим изванредним укусом, тако и необичним изгледом. Кобасица направљена од најбољих комада јунећег, овчјег и козјег меса са зачинима и лековитим биљем суши се на промаји. Свој занимљив пљоснат изглед дугује свакодневном пеглању стакленом боцом како би се из кобасице истиснуо ваздух.
Заштитни знак села Мачкат и околине, ужичка пршута се прави од чисте говедине. Осим по упечатљивој ружичастој боји и укусу, Ужичку пршуту ћете издалека препознати по мирису буковине који дугује традиционалном начину сушења на диму од буковог дрвета.
Кобасица од ситно уситњеног меса зачињена црвеном паприком, идеална је за отварање апетита домаћина и гостију због чега се често служи као мезе. Кулени се разликују по облику и љутини, а поготово је цењен Петровачки кулен, заштићеног географског порекла који због велике љутине називају и „змај кобасицом“.
Сјенички суџук се прави од најбољих комада зреле јагњетине с Сјеничко-пештерске висоравни. Мирише на дим са отвореног огњишта на коме се суши, а укус зрелог говеђег меса употпуњују со, бели лук и црвена алева паприка. Сјенички суџук ћете лако препознати по облику потковице, који га већ на први поглед издваја од осталих кобасица.
Када се свињско месо помеша са сланином и скува у огромном лонцу добију се као конац танки – дуван чварци. За њих кажу да су „што сувљи то бољи“, а најчешће се једу у пару с врућим хлебом и свежим луком.
Поред бројних сланих ђаконија, у Србији се праве и неодољиви слаткиши који се служе за доручак или ужину, или на крају обилног оброка, као укусно финале.
Воћарство у овим крајевима веома је развијено, због чега је Србија један од највећих светских извозника малина, јабука, шљива... Сочно и укусно, пуно витамина воће из воћњака Србије радо је виђена намирница на трпезама широм света. Како би што боље искористили све што воће може да пружи у Србији се воће једе свеже, прерађено у слатко и џем, а од њега се праве и разноврсне пите и колачи.
Аутентична српска посластица, слатко добија се кувањем воћа, воде и шећера на лаганој ватри. Слатко се мора мешати пажљиво како се делићи воћа не би распали, а коначни производ, сируп с комадићима воћа који плутају по њему изгледом подсећа на кандирано воће. У Србији је обичај да се гости дочекају са слатким и водом како би се окрепили од далеког пута, а слатко се користи и као састојак бројних колача.
Домаћи српски џемови праве се од свеже убраних састојака. Кувају се у великим количинама, пакују у тегле и лагано троше током године. Не пропустите прилику да пробате џем од шљива, који се једе с путером и хлебом, али се и често додаје колачима ради бољег укуса. У Србији можете пробати и сласне џемови од смокве, малине, кајсије, крушке... спремљене по традиционалној рецептури без адитива.
Србија је један од највећих извозника малина на свету. На домаћем и светском тржишту посебно је цењена малина из Ариљског краја чије географско порекло је заштићено. Због великог профита које доноси воћарима, малина је позната и као „црвено злато“. Од ње се праве воћни сокови, пекмези и слатко, а лагани, мирисни колач од сочних српских малина, представља уживање за сва чула.
Шљиве међу људима у Србији имају посебан статус, многи је сматрају и заштитним знаком Србије. Без ракије од шљива (шљивовице) не може се замислити српска трпеза, а шљива се у исхрани користи на разне начине - свежа, сушена, као џем, слатко... По рецептури која се преноси с колена на колено, у Србији се прави колач од шљива, непоновљивог укуса.
Кожара, колачара, шуматовка, петровача, будимка… само су неке од бројних домаћих сорти јабука које се гаје у воћњацима широм земље. У Србији многи верују да треба појести бар једну јабуку дневно како би се ојачао имунитет и организам напунио витаминима, а од јабука се праве и сокови, торте и укусни колачи, често уз додатак цимета.
Посебно место међу десертима од јабука заузима сува пита која се састоји од танког теста надевеног наренданим воћем и циметом. Хрскава пита с јабукама омиљена је посластица локалног становништва те се може наћи на сваком кораку - у ресторанима, пекарама, па чак и у великим маркетима.
На Хомољским планинама, на истоку Србије производи се „течно злато“ – мед врхунског квалитета. У Србији воле да с кашичицом меда и чашом хладне воде започну дан, јер се мед овде сматра извором здравља и виталности. Бројне лековите, ретке и медоносне врсте биљака које расту на хомољским планинама, дају овом меду посебан квалитет – због чега је хомољски мед марка заштићеног географског порекла.
