Другачија од свих других кобасица, пиротска пеглана је уз ћилим и качкаваљ, заштитни знак пиротског краја, толико чувена да има и свој фестивал, који се традиционално одржава почетком сваке године. Зову је још и пиротска виагра, јер даје велику снагу оном које конзумира. Прави се од јунећег, овчијег и козјег меса, а понекад и уз додатак магарећег, затим се пуни у јунеће или свињско црево, везује у облик потковице, качи на сушење и сваког дана „пегла“ флашом, док не постане пљосната и компактна. Сочна је, пиканта и миришљава.
Пршута је деликатес непревазиђеног укуса, краљица свих сухомеснатих производа и сваког српског ордевера, пре свега јер се прави од најквалитетнијег меса. Кажу да је најбоља она из Мачката са Златибора где се и већ деценијама одржава Пршутијада, манифестација посвећена пршути. Оно што је његушки пршут за Црну Гору, далматински пршут за суседну Хрватску, то је у Србији говеђа пршута, најчешће ужичка или златиборска, један од најпознатијих српских производа. Пршута се прави од меса са ноге или бутине животиње док су сољење, димљење и сушење процеси који се најпажљивије прате. Сече се на танке листиће и у њој максимално ужива.
Кобасица која је, поред чувеног сира и јагњетине, у гастрономском смислу прославила сјенички крај и Пештер, надалеко познати суџук, потпуно је јединственог и укуса. Нема жилице ни рупице, мирише само на дим и бели лук који је и њен неизоставан део. Суџук је говеђа кобасица у облику потковице, а поред квалитетног меса, за њену израду неопходне су веште мајсторске руке. Сочне је и чврсте текстуре, и у њу се додају само со, бели лук и алева паприка. До коначног производа мора да се чека, јер сваком суџуку претходе димљење и зрење који воде до најбољег дела, конзумације!
Чварци су до недавно били занемарени, сеоски производ који није важио за специјалитет. То се на срећу променило, а њихова цена и квалитет расту из године у годину. Данас су чварци предјело које се не прескаче, чак ни у ресторанима високе кухиње. Осим класичних, у Србији су чувени сасвим јединствени дуван чварсци. Настали су у околини Ваљева, а због златно жуте боје и облика, изгледом неодољиво подсећају на резани дуван, те су тако и добили име. Добијају се специјалнимпоступоком који подразимава прво кување маснонће и комада места, а онда дугим пржењем уз стално мешање. Једини додатак је со и то најбоље морска. Мајсторство се огледа у одабиру момента за сољење и цеђење чварака. Крајњи производ је специфичног укуса и текстуре који је тешко описати. У Ваљеву се сваке године у октобру одржава фестивал дуван чварака када се овог производа прода на десетине тона.
Вероватно је веома мали број људи на планети који никада нису чули са ћевапе, а судећи по њиховој популарности, није Балкан једина станица на којој можете уживати у њиховом укусу. Прави домаћи ћевапи једу се чак и на Менхетну, а када бисте питали људе који су отишли „преко“ која храна из домовине им највише недостаје, поред сарме, најчешћи одговор били би ћевапи или, како волимо да им тепамо, ћевапчићи. Негде се праве само од јунетине, а негде и од различитих комбинација меса, а укус је толико примамљив да их једино не воле вегетаријанци и вегани. Неко ће вам рећи да су најбољи у Новом пазару, неко да нема бољих него у Чачку, док се други куну у лесковачке ћевапе.
Карађорђева шницла, хрскава, сочна и јако препознатљива, до те мере је део српске ресторанске рутине да се многи људи изненаде када чују да творац овог јела има познато име и презиме, и да је још увек у послу! Милован Мића Стојановић, један од великих кувара бивше СФРЈ, створио је Карађорђеву шницлу у ресторану Голф 1956. године, а исте године постао је и лични кувар Јосипа Броза Тита.
Јело је настало случајно, услед недостатака намирница за кијевски котлет. Како стоји у легенди о Карађорђевој шницли, снаја Јосипа Броза Тита, Тамара Броз, уместо кијевског котлета, за који су Мићи Стојановићу недостајали путер и пилетина, добила је ново јело, направљено од јунеће шницле премазане кајмаком, паниране и испржене у уљу. Шницли је заокружен укус тек када је премазана киселкастим тартар сосом, на исти начин на који се служи и данас.
За лесковачки роштиљ говори се да је један од најбољих у Србији: ћевапи, пљескавице, уштипци, кобасице и друга јела са ћумура овде се припремају са љубављу и са необилазним додатком врхунске црвене паприке. А јело које обједињује све гастрономске врлине југа Србије јесте – лесковачка мућкалица, врло пикантан специјалитет у чијој је основи баш роштиљско месо. Оно се крчка у земљаном суду заједно са печеним црвеним паприкама, парадајзом, црним луком, уз туцану слатку и љуту паприку која је један од симбола лесковачког краја. Најбоља мућкалица прави се на самом измаку лета, када се на пијацама сретну потпуно зрели, позни парадајз, и укусна, хрскава црвена паприка.
Мирис комплет лепиње ће вас омамити само док вам је доносе до стола, или док је стрпљиво чекате у реду да изађе из старинске зидане пећи, код Шуљаге, чувене пекаре у којој је и настала, још пре другог светског рата када су пекари пресекли лепињу на пола, доњу страну намазали старим кајмаком и преко размутили јаје. Затим је запекли да порумени, залили свињским и јагњећим претопом, па вратили „поклопац“. Лепиња која се тада звала лепиња са све, данас је чувена комплет лепиња. Једе се уз кисело млеко или јогурт и уз њу нећете добити есцајг. По правилу, прво се изгустира поклопац тако што се цепка и умаче у средину па се тек онда прелази на лепињу и потпуног ужитка.
