Izložba ’80 i 90 danas – Da li smo još uvek postmoderni? (autorski projekat udruženja ART-ZUM) biće svečano otvorena danas, 14. novembra u 19.00 časova u galeriji Kuće legata u Knez Mihailovoj ulici br. 46 u Beogradu. Izložbu je podržalo Ministarstvo kulture Republike Srbije, kao i galerija Meander iz Apatina i Gete institut.
Izložba se fokusira isključivo na rad umetnika sa kojim ART-ZUM sarađuje te predstavlja jedan vid retrospektive u malom. Na izložbi će biti predstavljeni radovi Aleksandra Rafajlovića, Anice Vučetić, Darije Kačić, Dobrivoja Krgovića, Dragane Ilić, Dragoslava Krnajskog, Dušana Petrovića, Đorđija Crnčevića, Igora Antića, Marije Dragojlović, Milete Prodanovića, Nine Todorović, Perice Donkova, Slobodana Kojića, Slobodanke Stupar, Srđana Apostolovića, Vladimira Perića Talenta, Vladimira Ristivojevića i Zdravka Joksimovića. Umetničku praksu svakog od autora predstavljaju pretežno tri rada: jedan sa samih početaka karijere, jedan iz dvehiljaditih i jednog novog rada (kod umetnika koji su preminuli izabrali smo neki od njihovih poslednjih radova). Trudili smo se da izbor radova prati i vizuelno dokumentuje promene u okviru nekog od brojnih tokova njihovog stvaralačkog promišljanja tokom perioda od skoro četiri decenije. Deo teksta o umetnicima i izloženim radovima biće objavljen u katalogu izložbe.
„Živimo u vremenu određenom prefiksom „post“ – dobu postindustrije, postistorije, postdemokratije, postmedija, postistine. Da li još uvek živimo i u eri postmodernizma? Prefiks „post“ označava nešto što je usledilo posle, ne definišući suštinu promene, već njenu različitost u odnosu na pređašnje, prevaziđeno stanje; ukazuje i na mogućnost da je sve što se dešava u tom „posle“ ima tendenciju da ostane za stalno jer ne postoji post-posle. Pojmovi koji počinju prefiksom „post“ su krajnje neodređeni jer reč ispred koje prefiks stoji definiše isključivo ono što je već prošlo i posle čega je usledila sadašnjost, a nju pojam ne objašnjava.
Da li je umetnost još uvek postmoderna? Ukoliko pod postmodernom mislimo isključivo na umetničke tokove iz perioda od pre četrdeset godina (’80 i ’90), onda zasigurno možemo reći da nije. Ipak, umetnička kritika teži da utemelji umetničke prakse u mesto i vreme u kojima nastaju, te se iz tog ugla može promisliti da umetnost možda jeste još uvek postmoderna, jer vreme u kome živimo i stvaramo i dalje ima skoro sve bitne karakteristike postmoderne, što pogotovo danas, kad je sve umreženo, povezano i međusobno zavisno, utiče i na savremene umetničke prakse. Pitanje postmodernizma u današnjoj umetnosti se ponaša kao Šredingerova mačka (istovremeno postoji i ne postoji). Osnovni problem leži u definiciji postmoderne umetnosti, odnosno u načinu na koji interpretiramo postmodernizam. Fredrik Džejmson definiše postmodernizam ne kao stil, već kao dominantnu kulturu koja obuhvata širok opseg različitih, a istovremenih, pojava i karakteristika. U tom smislu i dalje možemo govoriti o tezi da savremena umetnost još uvek pokazuje karakteristike postmodernizma: formalni i konceptualni pluralizam, fluidan identitet, radove otvorene za različita iščitavanja i tumačenja, rušenje hijerarhija, izlazak iz muzeja i galerija u javni prostor i pokušaj dominacije kulturnih (kreativnih) industrija.“