Изложба ’80 и 90 данас – Да ли смо још увек постмодерни? (ауторски пројекат удружења АРТ-ЗУМ) биће свечано отворена данас, 14. новембра у 19.00 часова у галерији Куће легата у Кнез Михаиловој улици бр. 46 у Београду. Изложбу је подржало Министарство културе Републике Србије, као и галерија Меандер из Апатина и Гете институт.

Изложба се фокусира искључиво на рад уметника са којим АРТ-ЗУМ сарађује те представља један вид ретроспективе у малом. На изложби ће бити представљени радови Александра Рафајловића, Анице Вучетић, Дарије Качић, Добривоја Крговића, Драгане Илић, Драгослава Крнајског, Душана Петровића, Ђорђија Црнчевића, Игора Антића, Марије Драгојловић, Милете Продановића, Нине Тодоровић, Перице Донкова, Слободана Којића, Слободанке Ступар, Срђана Апостоловића, Владимира Перића Талента, Владимира Ристивојевића и Здравка Јоксимовића. Уметничку праксу сваког од аутора представљају претежно три рада: један са самих почетака каријере, један из двехиљадитих и једног новог рада (код уметника који су преминули изабрали смо неки од њихових последњих радова). Трудили смо се да избор радова прати и визуелно документује промене у оквиру неког од бројних токова њиховог стваралачког промишљања током периода од скоро четири деценије. Део текста о уметницима и изложеним радовима биће објављен у каталогу изложбе.

„Живимо у времену одређеном префиксом „пост“ – добу постиндустрије, постисторије, постдемократије, постмедија, постистине. Да ли још увек живимо и у ери постмодернизма? Префикс „пост“ означава нешто што је уследило после, не дефинишући суштину промене, већ њену различитост у односу на пређашње, превазиђено стање; указује и на могућност да је све што се дешава у том „после“ има тенденцију да остане за стално јер не постоји пост-после. Појмови који почињу префиксом „пост“ су крајње неодређени јер реч испред које префикс стоји дефинише искључиво оно што је већ прошло и после чега је уследила садашњост, а њу појам не објашњава.

Да ли је уметност још увек постмодерна? Уколико под постмодерном мислимо искључиво на уметничке токове из периода од пре четрдесет година (’80 и ’90), онда засигурно можемо рећи да није. Ипак, уметничка критика тежи да утемељи уметничке праксе у место и време у којима настају, те се из тог угла може промислити да уметност можда јесте још увек постмодерна, јер време у коме живимо и стварамо и даље има скоро све битне карактеристике постмодерне, што поготово данас, кад је све умрежено, повезано и међусобно зависно, утиче и на савремене уметничке праксе. Питање постмодернизма у данашњој уметности се понаша као Шредингерова мачка (истовремено постоји и не постоји). Основни проблем лежи у дефиницији постмодерне уметности, односно у начину на који интерпретирамо постмодернизам. Фредрик Џејмсон дефинише постмодернизам не као стил, већ као доминантну културу која обухвата широк опсег различитих, а истовремених, појава и карактеристика. У том смислу и даље можемо говорити о тези да савремена уметност још увек показује карактеристике постмодернизма: формални и концептуални плурализам, флуидан идентитет, радове отворене за различита ишчитавања и тумачења, рушење хијерархија, излазак из музеја и галерија у јавни простор и покушај доминације културних (креативних) индустрија.“