Promocija knjige „Zauvek u Beogradu izgubljeni brodovi“, mr Gordane Karović, novog izdanja Muzeja nauke i tehnike, će biti održana u petak, 23. februara 2024. godine, u 13.00 časova, u sklopu stalne postavke Muzeja nauke i tehnike. O knjizi će govoriti: dr Milan Gulić, dr Bojan Dimitrijević, Miroslav Hrkalović i mr Gordana Karović.

O knjizi „Zauvek u Beogradu uzgubljeni brodovi“

Raznolikost uzroka potonuća brodova odredila je osnovne tematske celine knjige. Knjiga započinje brodolomom iz 15. veka, a završava se potonućem tegljača „Župa“ 2020. godine.
Najobimnije poglavlje posvećeno je brodovima stradalim tokom ratnih sukoba, ali je potrebno naglasiti da je predmetna problematika predstavljena prvenstveno kroz sudbine brodova trgovačke mornarice. Sledeća poglavlja posvećena su brodovima stradalim usled prirodnih nepogoda – olujnih vetrova i ledenih stihija, potom onih koji su na dnu reka završili nakon fatalnih sudara, dok su slučajevi u kojima uzroke potonuća nije bilo moguće utvrditi predstavljeni kroz primer putničkog broda „Beograd“ koji se jednog jutra 1963. godine, posle dugog života, našao na dnu Save u čukaričkom zimovniku.

Najveća razaranja na rekama donela su dva svetska sukoba koja su u svakom pogledu obeležila 20. vek. Vreme Prvog svetskog rata predstavljeno je kroz ratnu istoriju plovnih objekata trgovačke mornarice Kraljevine Srbije, koja u to vreme nije ni imala ratnu mornaricu. Rasvetljena je sudbina svih dvanaest parobroda Srpskog brodarskog društva, od kojih je gotovo polovina zaplenjena još dva dana pre zvanične objave rata Kraljevini Srbiji. U vihoru prvog velikog svetskog sukoba život je završio i „Deligrad“, začetnik razvoja modernog brodarstva u Srbiji.

Nova i neuporedivo veća razaranja na rekama doneo je Drugi svetski rat tokom koga su brodovi potapani najpre za vreme kratkotrajnog Aprilskog rata 1941. godine, potom napadani i onesposobljavani od strane partizanskih jedinica za vreme okupacije, da bi najzad stradali od savezničkih bombi i podvodnih mina. Po završetku rata, korita Dunava i Save bila su zagušena stotinama potopljenih plovila.

Knjiga o brodovima ne bi se mogla ni zamisliti bez priča o ljudima koji su svoj radni vek posvetili rečnom brodarstvu i neretko bivali žrtve svog poziva. Pribeležen je svaki pronađen podatak o kapetanima, krmarima, mašinistima, mornarima, ložačima i drugim brodarima koje „velika istorija” retko spominje.

Knjiga „Zauvek u Beogradu izgubljeni brodovi“ objavljena je uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda.

*****

Pozorišna predstava „Pupin – poslednji san“, po tekstu Vjere Mujović, u režiji Miloša Pavlovića, će biti izvedena u ponedeljak, 26. februara 2024. godine, u 19.00 časova, u Muzeju nauke i tehnike, u sklopu programskog segmenta pozorišni teatar.

Duodrama „Pupin – poslednji san” predstavlja jedno moguće scensko viđenje Pupina. U imaginarnom susretu majke Pijade i sina Mihajla, uloge tumače Vjera Mujović i Dušan Matejić. Mihajlo Pupin, u dubokoj starosti, seća se svog života i postignuća - kao dečak, kao naučnik, patriota, imigrant, učesnik i svedok važnih istorijskih događaja. Majka sluša, teši, umiruje narodnim umotvorinama, psalmima, uspavljuje sina.

Za ovu scensku igru o odnosu majke i sina, o odnosu prema znanju i učenju, o jeziku, nauci, rasejanju, tuđini, imigraciji, patriotizmu, naciji i identitetu, korišćeni su tekstovi iz Pupinove autobiografije, nagrađene Pulicerovom nagradom, srpska narodna književnost, Novi zavet, narodne poslovice. Tokom izvedbe predstave „Pupin – poslednji san” koriste se mobilni telefoni u živom prenosu koji gledaocima pružaju mogućnost praćenja i iz drugih vizura. Upotrebom novih medija simbolički su predstavljena Pupinova dostignuća u telekomunikacijama, za koje je dao neke od najznačajnijih patenata.

*****

Prateći program uz izložbu „Milutin Milanković – 100 godina od reforme Julijanskog kalendara“, predavanje dr Petra Kočovića na temu „Kleopatra i Srpska Nova godina“, će biti održano u sredu, 28. februara 2024. godine, u 18.00 časova, u Muzeju nauke i tehnike.

Nova godina po Julijanskom kalendaru ili kako je mi zovemo Srpska nova godina, proslavlja se u Srbiji 13. januara. Ali, da li je za tu Novu godinu zaslužan Cezar ili neko drugi?

Poznato je da je Cezar bio u emotivnim i političkim odnosima sa vladarkom Egipta – Kleoptarom. Dok je u Egiptu kalendar besprekorno pomagao poljoprivrednicima da organizuju setvu žitarica, u Rimskom carstvu je bio haos kada su u pitanju kalendar i računanje vremena. Da bi to regulisao pomogla mu je Kleopatra, koje mu je poslala svog astronoma Sosigena. I od 1. januara 45. godine pne – osvanuo je novi kalendar, koji se koristio do 1582. godine, kada je pod papom Grgurom XIII osvanuo precizniji – Gregorijanski kalendar. Ali i taj, kao ni Julijanski kalendar – nije bio precizan, jer se zemlja nije okretala oko svoje ose 365,25 dana, već je kalendar žurio.

Da to reši potrudio se naš Milutin Milanković, na Pan-Pravoslavnom kongresu 1923. godine u Fanaru, delu Istanbula. Kalendar je usvojen i primenjen od strane mnogih pravoslavnih crkava, ali ne i od Srpske pravoslavne crkve.