Промоција књиге „Заувек у Београду изгубљени бродови“, мр Гордане Каровић, новог издања Музеја науке и технике, ће бити одржана у петак, 23. фебруара 2024. године, у 13.00 часова, у склопу сталне поставке Музеја науке и технике. О књизи ће говорити: др Милан Гулић, др Бојан Димитријевић, Мирослав Хркаловић и мр Гордана Каровић.

О књизи „Заувек у Београду узгубљени бродови“

Разноликост узрока потонућа бродова одредила је основне тематске целине књиге. Књига започиње бродоломом из 15. века, а завршава се потонућем тегљача „Жупа“ 2020. године.
Најобимније поглавље посвећено је бродовима страдалим током ратних сукоба, али је потребно нагласити да је предметна проблематика представљена првенствено кроз судбине бродова трговачке морнарице. Следећа поглавља посвећена су бродовима страдалим услед природних непогода – олујних ветрова и ледених стихија, потом оних који су на дну река завршили након фаталних судара, док су случајеви у којима узроке потонућа није било могуће утврдити представљени кроз пример путничког брода „Београд“ који се једног јутра 1963. године, после дугог живота, нашао на дну Саве у чукаричком зимовнику.

Највећа разарања на рекама донела су два светска сукоба која су у сваком погледу обележила 20. век. Време Првог светског рата представљено је кроз ратну историју пловних објеката трговачке морнарице Краљевине Србије, која у то време није ни имала ратну морнарицу. Расветљена је судбина свих дванаест пароброда Српског бродарског друштва, од којих је готово половина заплењена још два дана пре званичне објаве рата Краљевини Србији. У вихору првог великог светског сукоба живот је завршио и „Делиград“, зачетник развоја модерног бродарства у Србији.

Нова и неупоредиво већа разарања на рекама донео је Други светски рат током кога су бродови потапани најпре за време краткотрајног Априлског рата 1941. године, потом нападани и онеспособљавани од стране партизанских јединица за време окупације, да би најзад страдали од савезничких бомби и подводних мина. По завршетку рата, корита Дунава и Саве била су загушена стотинама потопљених пловила.

Књига о бродовима не би се могла ни замислити без прича о људима који су свој радни век посветили речном бродарству и неретко бивали жртве свог позива. Прибележен је сваки пронађен податак о капетанима, крмарима, машинистима, морнарима, ложачима и другим бродарима које „велика историја” ретко спомиње.

Књига „Заувек у Београду изгубљени бродови“ објављена је уз подршку Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда.

*****

Позоришна представа „Пупин – последњи сан“, по тексту Вјере Мујовић, у режији Милоша Павловића, ће бити изведена у понедељак, 26. фебруара 2024. године, у 19.00 часова, у Музеју науке и технике, у склопу програмског сегмента позоришни театар.

Дуодрама „Пупин – последњи сан” представља једно могуће сценско виђење Пупина. У имагинарном сусрету мајке Пијаде и сина Михајла, улоге тумаче Вјера Мујовић и Душан Матејић. Михајло Пупин, у дубокој старости, сећа се свог живота и постигнућа - као дечак, као научник, патриота, имигрант, учесник и сведок важних историјских догађаја. Мајка слуша, теши, умирује народним умотворинама, псалмима, успављује сина.

За ову сценску игру о односу мајке и сина, о односу према знању и учењу, о језику, науци, расејању, туђини, имиграцији, патриотизму, нацији и идентитету, коришћени су текстови из Пупинове аутобиографије, награђене Пулицеровом наградом, српска народна књижевност, Нови завет, народне пословице. Током изведбе представе „Пупин – последњи сан” користе се мобилни телефони у живом преносу који гледаоцима пружају могућност праћења и из других визура. Употребом нових медија симболички су представљена Пупинова достигнућа у телекомуникацијама, за које је дао неке од најзначајнијих патената.

*****

Пратећи програм уз изложбу „Милутин Миланковић – 100 година од реформе Јулијанског календара“, предавање др Петра Кочовића на тему „Клеопатра и Српска Нова година“, ће бити одржано у среду, 28. фебруара 2024. године, у 18.00 часова, у Музеју науке и технике.

Нова година по Јулијанском календару или како је ми зовемо Српска нова година, прославља се у Србији 13. јануара. Али, да ли је за ту Нову годину заслужан Цезар или неко други?

Познато је да је Цезар био у емотивним и политичким односима са владарком Египта – Клеоптаром. Док је у Египту календар беспрекорно помагао пољопривредницима да организују сетву житарица, у Римском царству је био хаос када су у питању календар и рачунање времена. Да би то регулисао помогла му је Клеопатра, које му је послала свог астронома Сосигена. И од 1. јануара 45. године пне – освануо је нови календар, који се користио до 1582. године, када је под папом Гргуром XИИИ освануо прецизнији – Грегоријански календар. Али и тај, као ни Јулијански календар – није био прецизан, јер се земља није окретала око своје осе 365,25 дана, већ је календар журио.

Да то реши потрудио се наш Милутин Миланковић, на Пан-Православном конгресу 1923. године у Фанару, делу Истанбула. Календар је усвојен и примењен од стране многих православних цркава, али не и од Српске православне цркве.