U galeriji TERRA 26. maja otvora se izložba Jelene Vladušić "Svet se kaže šuma".

Malo je onih koje ne raduju lagodne šetnje kroz šumu, igra boja i svetlosti koja se prelama kroz krošnje, svežina i gusti mirisi tla i mnogobrojnog bilja. Još je manje onih koji u šumi vide nešto više od mesta za opuštanje i rekreaciju, ili pogubnije, za eksploataciju.

Ursula Le Guin, poznata spisateljica epske fantastike, objavila je 1972. roman Svet se kaže šuma i pokrenula pitanja od kojih će neka, tek koju deceniju kasnije, dobiti društvenu i političku aktuelnost i urgentnost: pitanja drugog, kolonijalizma, antimilitarizma i ekološke budnosti. U jeziku žitelja divlje i šumovite planete, nerazumljivom za zemljane koji je kolonizuju i nemilosrdno iskorišćavaju njene prirodne resurse, ista reč označava šumu i svet.

Gotovo pola veka kasnije, 2015, Peter Voleben, šumar, u svojoj knjizi Tajni život drveća otkriva da drveće ima pamćenje, razmenjuje poruke i da je, štaviše, socijalno biće koje brine o svojim istovrsnim susedima. Kroz Volebenov tekst šuma iskrsava kao samodovoljna zajednica, ekosistem koji najuspešnije opstaje kada je prepušten sam sebi.

Fotografije iz ciklusa „Svet se kaže šuma“ Jelene Vladušić zabeležene su tokom šetnji kroz šumu duž obala Tise. Čak i ako uračunamo veštinu i „dobro oko“ fotografkinje mogla bi to biti obična beleška, vizuelni podsetnik na te dane dokolice, opuštanja. Ali nije. Na šumskim prizorima koji se ukazuju na fotografijama vidljiv je i jedan višak vrednosti koji se doduše ne može predmetno artikulisati. Ali on je tu. Šuma koja nam se tek štedljivo, fragmentarno prikazuje deluje gotovo mitski, drevno, kao „čudesni iskonski entitet“ „nastao kao ishod saradnje živih stvorova“ i njihovog „dugotrajnog i postojanog umiranja“. Takoreći povezana sa prapočecima života, ravnodušna prema nama, kratkoročnim prolaznicima u svetu. Samo šuma, život sam.

Upravo prijemčivost umetnice za ono što nije neposredno i svima vidljivo ali je ipak dejstveno suočava nas sa tim vrelom života, tim samodovoljnim spokojstvom u trajanju, življenju i umiranju. Podseća nas na poroznost čovekovog položaja u svetu i upozorava da moć koju je prigrabio, kojom se diči i nemilice je upražnjava na štetu drugih bića kao i same planete, može lako i njega samog da izbriše iz tog narušenog sklada.