У галерији ТЕРРА 26. маја отвора се изложба Јелене Владушић "Свет се каже шума".

Мало је оних које не радују лагодне шетње кроз шуму, игра боја и светлости која се прелама кроз крошње, свежина и густи мириси тла и многобројног биља. Још је мање оних који у шуми виде нешто више од места за опуштање и рекреацију, или погубније, за експлоатацију.

Урсула Ле Гуин, позната списатељица епске фантастике, објавила је 1972. роман Свет се каже шума и покренула питања од којих ће нека, тек коју деценију касније, добити друштвену и политичку актуелност и ургентност: питања другог, колонијализма, антимилитаризма и еколошке будности. У језику житеља дивље и шумовите планете, неразумљивом за земљане који је колонизују и немилосрдно искоришћавају њене природне ресурсе, иста реч означава шуму и свет.

Готово пола века касније, 2015, Петер Волебен, шумар, у својој књизи Тајни живот дрвећа открива да дрвеће има памћење, размењује поруке и да је, штавише, социјално биће које брине о својим истоврсним суседима. Кроз Волебенов текст шума искрсава као самодовољна заједница, екосистем који најуспешније опстаје када је препуштен сам себи.

Фотографије из циклуса „Свет се каже шума“ Јелене Владушић забележене су током шетњи кроз шуму дуж обала Тисе. Чак и ако урачунамо вештину и „добро око“ фотографкиње могла би то бити обична белешка, визуелни подсетник на те дане доколице, опуштања. Али није. На шумским призорима који се указују на фотографијама видљив је и један вишак вредности који се додуше не може предметно артикулисати. Али он је ту. Шума која нам се тек штедљиво, фрагментарно приказује делује готово митски, древно, као „чудесни исконски ентитет“ „настао као исход сарадње живих створова“ и њиховог „дуготрајног и постојаног умирања“. Такорећи повезана са прапочецима живота, равнодушна према нама, краткорочним пролазницима у свету. Само шума, живот сам.

Управо пријемчивост уметнице за оно што није непосредно и свима видљиво али је ипак дејствено суочава нас са тим врелом живота, тим самодовољним спокојством у трајању, живљењу и умирању. Подсећа нас на порозност човековог положаја у свету и упозорава да моћ коју је приграбио, којом се дичи и немилице је упражњава на штету других бића као и саме планете, може лако и њега самог да избрише из тог нарушеног склада.