Kuća legata upućuje organizuje otvaranje izložbe „Značajne promene” umetnika Gorana Vitanovića u utorak, 17. maja, u 19.00 sati u Galeriji Kuće legata, u ulici Kneza Mihaila 46, Beograd. Izložbu će otvoriti Maja Živanović, likovna kritičarka i novinarka, a radovi Gorana Vitanovića se mogu pogledati do 31. maja.

Kompleksna, promišljena umetnost osobene estetike, netipične kompozicije ličnih metamorfoza i subjektivnih ispovesti – obeležili su 25 godina stvaralaštva beogradskog umetnika Gorana Vitanovića. Autentični umetnički izraz probran je kroz retrospektivu „Značajne promene”, u kojoj su integrisani različiti mediji – slike i crteži.

Likovni aspekti artikulisani su u nekoliko etapa, od početne faze nastale na tekovinama enformela, preko promišljanja o sopstvenosti do jedinstvenih autoportreta i apstraktnih viđenja.

Kad govorimo o Goranovim najranijim delima – oslobođenih predmetnosti – moramo da primetimo da iako apstraktnog izraza i atipičnih materijala (poput aluminijuma), oni naglašavaju emociju i kroz sam proces nastanka dela, istovremeno destruktivan i progresivan. Specifičnim nanošenjem boje do reljefnog stanja, spoznajemo nove mogućnosti različitih tekstura, struktura i oblika, koje nude transformacije i nove estetske doživljaje.

Nezaobilazan činilac Vitanovićevog opusa je crtež, lišen površnih senzacija, u brutalnim delima transponovanog straha kao načina saznanja... što je objedinjeno u ciklusu „Značajne promene”. Bestežinskim prostorom beline papira dominiraju organske forme – personifikacije slutnji i bola, prikazane kroz patnju, neizvesnost i stradanje. Ljudska krhkost, podsvest i insinkt su bitni elementi građenja višeslojnih i minucioznih radova, u kojima nas hibridna bića vuku u onostrano i bolno blisko.

Reakcija, odnosno interakcija s vremenom novih medija i opšte otuđenosti, kroz smeške-autoportrete sublimirana je u etapi „Osmeh je važan”. Ovaj ciklus je angažovani autobiografski dnevnik introvertnih emocija, kojim su reflektovani porivi u jarke boje i snažne poteze, figura naglašene mimike, očiju i ruku, koji kao da beže iz formata slike. Iako na prvi pogled deluju vedro, nosioci kompozicija su večiti antipodi – zver i anđeo, Hrist i klovn... ispod čijih osmeha identifikujemo govor duše, zapitanost i psihološka raspoloženja.

U njima čitamo i zavisnost novih generacija, koje osmehe na društvenim mrežama površno tumače i prihvataju sa prevelikim značajem. Stvarnost „emodžija” ne može da zameni ljudsku reč, toplinu i osećanja. Vitanovićeva dela iz ovog ciklusa govore o bitnosti prisutnosti, jer jedino tako slušamo smeh i gledamo nasmejano ljudsko lice.

Struktura, pokret, sugestivna emocija, unutrašnje pulsiranje, dinamika i vibrantnost, karakterišu poslednju fazu Goranovog opusa. Ona je puna naboja akcentovanog grafizma, u kojem prepoznajemo drugačiju rafiniranost, koja nije svojstvena za prethodne cikluse. Uglavnom su to monohromatska dela, koja bogatstvom linijskog tkanja i varijacija fragmenata apstraktnih formi, kao i  umnožavanjem i svođenjem daju novo viđenje prostorno-vremenske artikulacije.

Za Gorana Vitanovića slikarstvo nije deskripcija, priča – no ogoljenost, suština u sopstvenom iščitavanju sveta i pomeranju granica očekivanog. Kada je umetnik iskren prema sebi, to mora da oseti i svaki posmatrač. Konstantna stvaralačka vitalnost autora, kao i dualizam realnog i apstraktnog... iznedrila je svet zrele emotivnosti – pun dinamike, otpora, traganja, a bez konvencionalnih ograničenja.