Кућа легата упућује организује отварање изложбе „Значајне промене” уметника Горана Витановића у уторак, 17. маја, у 19.00 сати у Галерији Куће легата, у улици Кнеза Михаила 46, Београд. Изложбу ће отворити Маја Живановић, ликовна критичарка и новинарка, а радови Горана Витановића се могу погледати до 31. маја.

Комплексна, промишљена уметност особене естетике, нетипичне композиције личних метаморфоза и субјективних исповести – обележили су 25 година стваралаштва београдског уметника Горана Витановића. Аутентични уметнички израз пробран је кроз ретроспективу „Значајне промене”, у којој су интегрисани различити медији – слике и цртежи.

Ликовни аспекти артикулисани су у неколико етапа, од почетне фазе настале на тековинама енформела, преко промишљања о сопствености до јединствених аутопортрета и апстрактних виђења.

Кад говоримо о Горановим најранијим делима – ослобођених предметности – морамо да приметимо да иако апстрактног израза и атипичних материјала (попут алуминијума), они наглашавају емоцију и кроз сам процес настанка дела, истовремено деструктиван и прогресиван. Специфичним наношењем боје до рељефног стања, спознајемо нове могућности различитих текстура, структура и облика, које нуде трансформације и нове естетске доживљаје.

Незаобилазан чинилац Витановићевог опуса је цртеж, лишен површних сензација, у бруталним делима транспонованог страха као начина сазнања... што је обједињено у циклусу „Значајне промене”. Бестежинским простором белине папира доминирају органске форме – персонификације слутњи и бола, приказане кроз патњу, неизвесност и страдање. Људска крхкост, подсвест и инсинкт су битни елементи грађења вишеслојних и минуциозних радова, у којима нас хибридна бића вуку у онострано и болно блиско.

Реакција, односно интеракција с временом нових медија и опште отуђености, кроз смешке-аутопортрете сублимирана је у етапи „Осмех је важан”. Овај циклус је ангажовани аутобиографски дневник интровертних емоција, којим су рефлектовани пориви у јарке боје и снажне потезе, фигура наглашене мимике, очију и руку, који као да беже из формата слике. Иако на први поглед делују ведро, носиоци композиција су вечити антиподи – звер и анђео, Христ и кловн... испод чијих осмеха идентификујемо говор душе, запитаност и психолошка расположења.

У њима читамо и зависност нових генерација, које осмехе на друштвеним мрежама површно тумаче и прихватају са превеликим значајем. Стварност „емоџија” не може да замени људску реч, топлину и осећања. Витановићева дела из овог циклуса говоре о битности присутности, јер једино тако слушамо смех и гледамо насмејано људско лице.

Структура, покрет, сугестивна емоција, унутрашње пулсирање, динамика и вибрантност, карактеришу последњу фазу Горановог опуса. Она је пуна набоја акцентованог графизма, у којем препознајемо другачију рафинираност, која није својствена за претходне циклусе. Углавном су то монохроматска дела, која богатством линијског ткања и варијација фрагмената апстрактних форми, као и  умножавањем и свођењем дају ново виђење просторно-временске артикулације.

За Горана Витановића сликарство није дескрипција, прича – но огољеност, суштина у сопственом ишчитавању света и померању граница очекиваног. Када је уметник искрен према себи, то мора да осети и сваки посматрач. Константна стваралачка виталност аутора, као и дуализам реалног и апстрактног... изнедрила је свет зреле емотивности – пун динамике, отпора, трагања, а без конвенционалних ограничења.