Културу чине археолошки артефакти, уметнине и велика дела архитектуре, али култура има и своје нематеријалне елементе у које спадају ритуали, обичаји, усмена традиција, језик... Сви ови облици наслеђа називају се „живом културном баштином“, која промовише, одржава и развија културну разноврсност и људску креативност.
С циљем очувања нематеријалног културног наслеђа на међународном нивоу и његове боље видљивости УНЕСКО је створио „Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства“. Листи најважнијих примера нематеријалног културног наслеђа на свету, Србија је допринела са пет уписа - породичном славом, колом, певањем уз гусле, злакуским лончарством и друштвеним праксама и знањима у вези са припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице.
Већина православних хришћанских породица у Србији прославља славу – у част свеца за кога верује да је заштитник њене куће и породице и давалац благостања.
Слава се састоји од ритуалног приношења бескрвне жртве и гозбе на којој се окупљају породица, пријатељи, суседи... На тај дан пали се славска свећа, чита се молитва и сече посебно спремљен хлеб – славски колач. Славски колач украшен утиснутим симболима ИС ХС НИ КА, прелива се вином и сече у облику крста, а затим ломи на четири дела и подиже увис уз изговарање захвалности свецу и молитве за благостање. Хлеб, жито и вино симболизују крв и тело Христово, али у исто време представљају и симбол плодности и благостања. Има породица које на дан славе славски колач носе у цркву или зову свештеника у свој дом како би он пресекао колач.
Поред симболичке, слава има и своју кохезивну улогу јер повезује породице, сроднике и околну заједницу. Иако везана за српску националну заједницу, славу као начин исказивања етничког идентитета практикују и породице других етничких заједница у земљи.
Традиционална српска народна игра – коло сматра се обележјем српског националног идентитета. Готово да нема особе у земљи која не зна да игра коло, јер ову игру поред српске изводе и друге етничке и религиозне групе.
Коло настаје када се неколико играча ухвати за руке и ритмично изводећи кораке формира ланац полукружног, кружног или вијугавог облика. Плес обавезно прати музика бржег ритма која се изводи уз фрулу, гајде, виолину, хармонику, трубу или у модернијој варијанти – синтисајзер. Први играч у колу, назван коловођа, диктира ритам игре.
Колу се можете придружити у сваком тренутку хватањем за руке оних који у њему већ играју, због чега ова игра омогућава лако зближавање и повезивање људи помажући им да изграде осећај заједништва.
Певање уз гусле, солистичко певање народних епских песама у десетерцу,чини део „живог наслеђа“ Србије, које се преноси с генерације на генерацију, као веома важно обележје идентитета заједнице. Гуслање, као архаична форма народне уметности која промовише највише етичке вредности, важност породичних односа и хомогености заједнице представља спој историјског памћења колектива и традиционалне музичке вештине. Певање уз гусле присутно је на територији Србије, као део извођачких уметности и усмене традиције.
Злакуско лончарство - израда посуда за термичку обраду хране на ручном витлу је традиционална занатска вештина сачувана генерацијама у селу Злакуса у западној Србији. Специфичност ове лончарије, поред израде на ручном витлу, чини материјал од кога се прави - мешавина глине и млевеног минералног калцита, који су добијени из локaлних налазишта у селима ове регије. Традиционални облици керамике из Злакусе су лонци различитих облика и димензија, од 1 до 100 литара и користе се углавном за кување и печење хране.
У Србији ћете се са шљивовицом срести у скоро свим крајевима, она је присутна у свечаним приликама, на породичним и колективним окупљањима, неизбежни је пратилац здравица којима се изражавају жеље за здравље и благостање.
Друштвене праксе и знања у вези са припремом и употребом традиционалног пића од шљиве – шљивовице чине скуп знања и вештина потребних за припрему традиционалног пића – ракије од шљиве, у домаћинствима и његово коришћење у свакодневној и ритуалној пракси. Он обухвата и знања потребна за узгој специфичних сорти шљиве, традиционалну исхрану, као и занaтска знања и вештине у вези са израдом употребних предмета који чине саставни део ове културе, као што су казанџијски и пинтерски занат, прављење дрвених чутура и други. Ова ракија се користи у традиционалној медицини – у њу се додаје лековито биље или воће, чиме се добијају траварице различитих укуса и својстава.