Мост је некад био омиљено састајалиште учитељице Наде и oфицира Реље, на том месту су их виђали и дивили се њиховој љубави, данас на том мосту заљубљени парови са жељом да сачувају своју љубав на катанцу исписују своја имена, закључавају катанац за ограду моста и кључ бацају у реку у нади да ће њихова љубав вечно трајати. Са доласком нових ратова и нових страдања легенда је била заборављена све док Десанка Максимовић није чула за ову причу од мештана бање. Инспирисана тужном причом написала је једну од својих најлепших љубавних песама „Молитва за љубав“, тако је сачувала легенду од заборава. Десанка својом песмом која ће вечно живети и заљубљени парови закључавањем катанца на мосту чувају успомену на Наду и Рељу и једну велику љубав која се је нажалост неславно завршила, али је свакако вредна помена.
New York Times је у тексту “On Bridges in Paris, Clanking With Love “ од 27.04. 2014. аутора Alissa J. Rubin, поменуо Врњачку Бању и “ Мост љубави “ као мост са најдужом традицијом.
„Although the locks of love started to appear on Paris bridges in 2008, their history dates back at least 100 years to a melancholy Serbian tale of World War I that recounts the love of a young schoolteacher in the spa town of Vrnjacka Banja for a soldier as he was about to go to the front. When Serbia fell, the soldier married a local woman in Greece where he had been fighting and never returned“.
“Мост љубави је место које вибрира љубављу, да ли је то због љубавне приче Наде и Реље, песме ”Молитва за љубав” Десанке Максимовић или заљубљених парова и катанаца који су на огради моста окачили или због свега по мало, пресудите сами. А за то је потребно доћи и посетити мост који годинама завређује огромну пажњу “, поручују из Туристичке организације општине Врњачка Бања.
