Софија Војиновић, рођена 1991. године у Чачку. Мастер и основне академске студије завршила је на Факултету ликовних уметности у Београду, на сликарском одсеку. Члан је УЛУС-а.

Учествовала на више групних изложби и реализовала четири самосталне изложбе у Ужицу, Београду, Чачку и Крагујевцу. Од 2018. године започиње своју излагачку каријеру цртежима на којима истражује сенку. Из овог пројекта низали су се циклуси Пред- поставка, Дом у дому, Сенке дома и последња Сањарења.

Сенка у Јунговој психологији личности има дубоко значење и под појмом сенке се подразумева део идентитета, који свесно ЈА не подразумева и не прихвата. Психичке особине које човек Ја не признаје као своје, већ бивају потиснуте у несвесно, где се формира инфериори тамни део личности који се назива сенка. Оно што је још занимљивије, да је сенка неисцрпан извор креативности и неретко врхунске уметности. Сенке се помињу и у бајкама и причама за децу, сетимо се Петра Пана вечитог дечака који јури своју несташну сенку. Сенка  се може појавити у визијама, сећањима и сновима. Зато је и уметница своје сенке претворила у сећања која су иако избледела остала трајно забележена у посебним  фолдерима и мемориским картицама. Сенка на зиду, сенка на поду, сенка од прозора са оцртаним траговима завесе кроз коју се док виори стварају шарице на зиду, обриси силуета, геометриске и аморфне форме као сенке неког дома. Ово преплитање представља сећање детињста, догађаја из прошлости, лепих незаборавних тренутака проживљених у младости, у животу, али исто тако и потиснутих тешких, емотивних тренутака који повремено испливавају на површину.

Најновији циклус Сањарања надовезују са на предходне циклусе, сенке оживљавају сећања, па нови фрагменти остају уоквирени унутар цртежа заустављени у времену. Сањарење је одлика уметника, песника, проналазача, филозофа. Из сањарења се могу изродити многа научна достигнућа, имагинарни предели визуелних уметника, прекрасне синфоније композитора. Они имају ту моћ да своје сањарење материјализују и преточе у слику, музику, песму.

Сенке на зидовима, цртежима, платнима Софије Војиновић представљају геометриске композиције са израженом перспективом, насликане у сивим валерима транспарентног намаза са видљивим преклапањем укрштених линија и површина. Дискретно представљене комбинације вертикалних и хоризонталних плоха, оивичене  сенком кроз коју пролази светлост добијена је извесна контраст која је у ликовној уметности веома битна. Та контраст појачава узбудљивост композиције. Међутим уметница ставља посебан акценат на сенку, која је и доминантна у целој композицији. Да ли је само визуелизација битна процените сами или се уметница само поиграва не би ли нам на тај начин скренула пажњу да мало боље послушамо своје Ја, и прихватимо га онакво какво је без икаквих устезања и комплекса.