Изложбу „Милутин Миланковић – 100 година од реформе јулијанског календара“ потписује ауторски тим: мр Славко Максимовић, аутор изложбе и каталога, председник Удружења Милутин Миланковић, Зора Атанацковић, музејски саветник Музеја науке и технике, аутор изложбе и мр Соња Зимонић, музејски саветник Музеја науке и технике, кустос изложбе. 

Изложба је базирана на архивским документима, библиографским подацима, личним предметима, описима најзначајнијих догађаја из живота и рада Милутина Миланковића, као и експонатима Музеја науке и технике, који су сведоци техниких достигнућа коришћених у тадашњој епохи.

Изложба „Милутин Миланковић – 100 година од реформе јулијанског календара“ реализована је средствима Министарства културе Републике Србије.

О Миланковићевој реформи Јулијанског календара - Одломак из књиге „Милутин Миланковић – путник кроз васиону и векове“, Данице Спасове и мр Славка Максимовића

Како јулијански календар сваке четврте године и даље има преступну годину, почетком 20. века разлика од почетних 10 дана повећала се и износила је 13 дана. Године 1923. Васељенски патријарх Мелетије Четврти сазвао је Конгрес источноправославних цркава, уз позив за хитну реформу јулијанског календара.

На предлог државних и црквених званичника Миланковић учествује на Свеправославном конгресу у Цариграду, 1923. године. Том приликом предложио је реформу јулијанског календара, која је обухватала следећа три важна календарска питања: усаглашавање разлике између јулијанског и грегоријанског календара која је тада износила 13 дана; утврђивање распореда будућих преступних година којим се обезбеђује да дужина средње календарске године буде што ближа дужини тропске године; усаглашавање раскорака између јулијанског и грегоријанског календара у дану празновања Ускрса и других покретних празника.

Јулијански календар садржавао је два крупна недостатка: за годину је узимао да има 365 ¼ дана и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Од првог васељенског сабора јулијански календар заостао је на временској скали израженој у сунчаним годинама, за 13 дана. Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашње разлике од 13 дана, чиме је нови календар доведен на исти датум као и грегоријански. На његов предлог прихваћено је следеће правило за преступне године: преступне године могу бити оне које су дељиве са 4 без остатка (ово правило се и раније примењивало), а секуларне године биће само онда преступне, ако њихов број векова када се подели са 9, даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године просте су, што даје потпуну прецизност до 2800. године, тј. до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром. Тим новим правилом, које регулише распоред преступних година, добија се средња дужина календарске године од 365 дана, 5 сати, 48 минута и 48 секунди. Тиме је добијена до сада највећа тачност календара, у коме се календарска година разликује за само 2 секунде од садашње дужине тропске године.

Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар, који је доведен на исти датум као грегоријански, од кога ће одступити тек 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром. Питање датума празновања Ускрса, Миланковић је одредио применом егзактних астрономских прорачуна Месечевих мена, тако да се нови календар у празновању Ускрса и других покретних празника разилази с грегоријанским календаром само онда када „рачун западних цркава у одређивању пасхалног Месеца даје погрешне резултате“.
Миланковићев нови календар православних цркава усвојен је једногласно на Свеправославном конгресу у Цариграду, 1923. године, али никада није примењен.