Једног лепог и сунчаног летњег јутра одлучили смо да посетимо Рајац на планини Сувобор. Због своје јединствене природе, стављен је под заштиту као предео изузетних одлика. Ипак оно по чему је Рајац нашироко познат је традиционална манифестација "Косидба на Рајцу". Знам да је многима од вас једна од ставки на "бакет" листи за Србију управо ова манифестација. Верујте ми, ако одете, заиста нећете погрешити.
Рајац је удаљен од Београда око 90 км, што је нешто мало више од сат и по вожње аутомобилом. Иде се Ибарском магистралом све до Љига, а када се прође Љиг, постоји обележено скретање за Рајац, само узбрдо серпентинама, и долазите на "зборно место". Наравно, друга опција је да идете новим аутопутем.
И заиста, када тамо стигнете ћете видети каква вас неставарна природа очекује! Као да сте на врху света! Имате прелеп поглед на околне планине, брда и долине, а све то уз диван планински ваздух и мирис пољског цвећа! Припада комплексу Ваљевских планина, а често се због своје лепоте назива и "рај на земљи". Управо то богатство природе је и условило да овај простор буде проглашен спомеником природе.
У крајевима са развијеним сточарством, косидба је била одувек значајна, јер се на овај начин обезбеђивала летина. Да би се посао што успешније завршио, људи су се окупљали и организовали мобе. Тако су заједно обављали овај посао, али је то била прилика и за дружење, и наравно, чашћавање на крају завршеног посла. Косидба на Рајцу је заправо завршетак једне такве мобе, која је до дана данашњег очувала традиционални карактер, уз наравно прилагођавање потребама туризма.
Прво такмичење косача на Рајцу се одржало када и први народни вашар, 1892. године. Како у стара времена, тако и данас, Косидба на Рајцу се увек одржава прве недеље после Петровдана. Косидба није само такмичење косача, већ приказ традиције, почев од окупљања косача, трубача, здравичара, водоноша, одласка на косидбу, косачког ручка на трави - откосу (ручак од традиционалних јела који се служи на ћилимима и белим чаршафима) - овај део је посебно атрактиван. Како некада, тако и данас се учесници облаче у народне ношње и показују своје вештине и снагу. Некада су ове мобе биле прилика и да се упознају момци и девојке, па и да се склопе бракови.
Све ово се одиграва на самом врху Рајца. Ако имате намеру да нађете место за паркинг што ближе догађају, пожељно је да дођете што раније, јер је после јако тешко пробити се и наћи место за паркинг на оближњим ливадама, због чега ћете можда морати и да пешачите узбрдо.
„Ој, облаче, немој на косаче, отиш’о ми драги на кошење, није одн’о гуња ни амрела, покиснуће кошуљица бела…“. Ово је песма којом сваке године отпочиње ова крајње занимљива манифестација. Иако ова манифестација траје неколико дана, ми смо били последњег дана, који је најзанимљивији и најсвечанији.
На јутро Косидбе се окупљају учесници у народним ношњама - косачи, водоноше, домаћице, трубачи и певачи. Труба свира Ђидијско коло, након кога се пева косачка песма „Ој, косачи, где ћемо на мобу, Ил’ на Рајац ил на Добру воду". Затим у поворци иду сви учесници ка врху планине, до ливаде на којој се одржава косидба. Такмичари се надмећу у кошењу планинске траве. Обучени су у народну ношњу, са сламеним шеширима и извезеном, шареном торбом на рамену. Само такмичење је прилика да учесници покажу своју вештину. На крају косидбе највештијег проглашавају за Ђидију, а управо он предводи косаче на наредној косидби. Косачи се освежавају водом које носи водоноша и ракијом. Када се заврши косидба, домаћице "ручконоше" на свеже откошену траву стављају ћилиме и беле столњаке, на које износе из корпи традиционална јела која су припремиле. Мени је ово убедљиво најбољи део манифестације. Толико боја, толико мириса, толико укуса. Ручак на откосу је дугачак и по неколико метара, а не можете ни да замислите шта све ту може да се нађе.
Након ручка на откосу и косидбе, косачи крећу на вашариште, са косама на рамену и певајући песме у вишегласу.
Нешто ниже од места где се одржава ова свечаност, код споменика Косидби, налази се вашариште. Као и на сваком вашару, и овде има тезги са разноразном робом, као и неколико вашарских шатри у којима трешти народна музика, али се може у њима и лепо јести.
Ми смо сели у једну од шатри, музика није била прегласна, није било загушљиво и прилично је било чисто и уредно. Наручили смо заиста одличан свадбарски купус (300 динара порција), који се служи у земљаним посудама, а кува у великим земљаним лонцима, као и одлично свеже прасеће печење (1.200 динара за кг). Храна је просечних цена, али је пиће доста скупо (око 300 динара). Ручак за четворо са пићем нас је коштао 3.300 динара. Међутим, ово је заиста један традиционалан начин како да се проведе дан, па тако нисмо жалили ни да платимо, јер се на овакве догађаје ретко долази.
Био је ово један леп породичан дан, у коме смо сви уживали!
На вашаришту је увек гужва и прегласно за мој укус. Ми смо следећег пута када смо били купили врућу прасетину (једва смо уграбили), одвезли се мало даље од центра дешавања, поставили простирку на један пропланак и уз ручак уживали у миру, ваздуху и невероварној лепоти Рајца. Зато, не заборавите простирке, играчкице, неку клопу, воду, шешириће и поклоните породици тренутке које ће памтити.
У повратку са Рајца смо свратили до бање Врујци. Овде људи иначе долазе због лековите воде и лековитог блата, посебно погодних код лечења реуме и за зарастање рана, по којима је овај део Србије познат. Као и у многим другим местима у Србији и за ово се веже једна легенда. Наиме током рата и повлачења војске, овде је остао само један коњ. Био је слаб, изнемогао и није могао да хода. Оставили су га поред једног термалног извора. Неко време је лежао у блату, пио воду са извора, да би се убрзо опоравио и вратио кући код свог газде.
Ако овде долазите током лета, на располагању су вам базени, али и новији аквапарк, такође са базенима, забавом за децу и буретом у коме можете да се мажете лековитим блатом. Видећете да лековито блато људи користе и поред самог пута, на обалама потока који протиче кроз место.
Прошетајте бањом и истражите. Доћи ћете до извора лековите воде, на коме је стално гужва, јер околно становништво долази да точи на десетине балона воде, а успут има и пар трафика на којима се продају сувенири.
Укратко, сем базена, овде нема много забаве.
У самом центру се налази ресторан Воденица и хотел Врујци, који поседује и ресторан са лепом баштом. Ми смо овде сели да мало предахнемо и да се засладимо. Имају лепе торте, а банана сплит је одличан и огроман. Иако све делује некако застарело, угођај је леп, а особље посебно љубазно. Све у свему, за 700 динара четворо може лепо да се заслади и одмори, пре поласка у нове путешествије.
Уколико вас је текст заинтригирао и волели бисте да наредне године посетите ову чувену манифестацију, више података о истој и детаљан програм можете наћи на следећем линку.
Аутор текста и фотографија: Бојана Ј.
Добро дошли у мој путнички свет! Ја сам Бојана - страствени љубитељ путовања, фотографије, уметности, музике, хране. Путовања су одувек била мој хоби, коме сам посвећивала толико времена, да сам увек била особа коју су људи питали за препоруке када негде путују. Управо је тако настао и овај блог. Данас је то место где читате моје доживљаје са путовања у Србији и европским земљама, и инспирација за ваша будућа путовања. Овде ћете наћи све што чини једну дестинацију - архитектура, култура, уметност, локална храна, фестивали, смештај, обичаји, традиција, легенде. Спремни? - Крећемо!