Кроз овај текст ћу вам приказати једну дестинацију која је за мене у Србији била потпуно откриће. У питању је Борско језеро. Прочитаћете зашто ме је толико одушевило и зашто сам се током прошлог лета неколико пута враћала овде. У тексту ћете наћи и предлоге где можете свратити у одласку и у повратку, тако да на тај начин можете употпунити један садржајан викенд. Уживајте!
На Борско језеро смо одлучили да идемо занимљивијим путем - преко Пожаревца и Жагубице. Тако смо, по други пут, свратили успут до Крупајског врела. Овде смо направили паузу и осетили први дашак невероватне природе Хомоља и источне Србије. Нема потребе да вам пишем о томе колико је боја воде овде импресивна! Мени је интересантније оно што се не види и што се крије испод површине ове смарагдне воде.
Крупајско врело чини мрежа канала који воде до подводне пећине. Занимљиво је да су рониоци приликом испитивања пронашли доказе да су овде некада боравили људи. Прича се да су пре ронилаца овде били ловци на благо, јер су овакве мистериозне пећине теме бројних легенди о закопаном благу. Канали су истражени до 123 м дубине (што је и национални рекорд), а неки од њих су названи "Желудац", "Тобоган", "Мала соба", "6 метара", "Велика соба", "Глава овна". На тих 123 м је подводна пећина са каналима који воде ка површини.
О оваквим мистеризоним местима се увек причају легенде. Тако ни Крупајско врело није изузетак. Наиме, Хомољске планине су прогутале велику количину злата. Сво оно је сакривено у Златној пећини на дну Крупајског врела и чува га водени дух Тартор. Сваке године на Ђавољи дан, Тартор удара у бубњеве и зове остале духове на своју славу. Само тог дана је улаз у Златну пећину отворен. Влашке жене које желе велику моћ, ноћу улазе у реку, како би се препустиле воденом духу. Ако им овај потез успе, постају веома моћне, али им дух за узврат тражи младу и лепу девојку. Невероватно је преплитање мистике, легенди и магије Хомоља.
Ако идете са бебом, не рачунајте на колица. Користите кенгур носиљку. До врела можете доћи поред рибњака (јако уско и незгодно за мимоилажење) или кроз шуму (мало стрмије). Испред врела се налази рибњак, са малим рестораном, у коме можете појести свежу пастрмку. Ми је овог пута нисмо клопали, јер смо овде само правили кратку паузу. Код малог паркинга испред врела можете купити домаће слатко, сокове, боровнице.
Морам да признам, ово је дестинација о којој нисам ни размишљала као занимљивој за обилазак. Једина грешка је била што нисмо остали неколико дана...
Иако смо дошли на језеро, које је импресивне зелене боје и врло бистро, нешто друго ме је потпино одушевило.
Ваздух!
Ваздух са мирисом боровине и пољског цвећа, благ и мекан, тако опуштајућ. Идеално за потпуни ресет!
Место није нарочито урбано. Ту је хотел, неколико смештајних јединица, ресторана, кафића, тек толико да није без садржаја. Такође смо видели да мештани носе храну, па чак и у шерпицама. Многи се одлучују и за роштиљање поред језера. Има гужве, али може да се нађе место на коме ћете се осамити. Има доста хлада, што је одлично за децу.
Љубитељи језерских вода могу уживати у купању на неколико плажа. Вода је потпуно прозирна и дивне зелене боје, а током топлих дана се угреје и буде врло пријатна за купање. Иако чиста, нема много плићака, тако да за децу обавезно понесите шлауф. Могу се изнајмити педалине за вожњу по језеру. Мени су биле посебно занимљиве уређене стазе за шетњу, којих око језера има неколико, тако да се можете рекреирати и истовремено удисати овај дивни ваздух. Бетониране су углавном, тако да можете ићи и колицима са бебом.
Ако огладните, одмах поред плаже ћете наћи и ресторан "Језерце", у коме морате пробати "Тепано месо". То је месо од свињског врата печено на роштиљу, које се потом динста са паприком и луком. Уз то се служи домаћи качамак. Порција је огромна и кошта само 900 динара, а намењена је за двоје. Цене су врло пристојне и доста ниже него у Београду.
Иначе, Борско језеро је вештачко језеро, у подножју планине Црни Врх. Занимљиво је да се изнад језера уздиже вулканска купа из доба Палеолита и назива се Тилва Њагра.
Ако дођете на Борско језеро, свакако вам неће бити досадно, јер у околини можете видети највећи површински коп у Европи, индустријске "споменике" у центру Бора, свратити у ЗОО врт, попити пиће у кафићу 400 м испод површине земље (нисам сигурна да ли сад ради због ове ситуације), а ту је и Злотска пећина, планина Стол и Лазарев кањон. Свакако да вам у овом крају неће бити досадно.
За ручак су нам мештани препоручили и ресторан "Српска круна", који се налази у Брестовачкој бањи, на 10ак минута вожње од Борског језера. Храна им је добра, порције сасвим довољне за ручак, а цене ниже од београдских. Имају врло лепу и пријатну башту, окружену природом. Пробајте њихов специјалитет "
Поглед из руског манастира у Лешју
Када сам вам пре неколико година приказала ово место, добила сам велики број питања како да стигнете и где се налази. Представила сам га као најлепши манастир који сам икада посетила. И данас, када сам поново на овом месту, мислим исто... Из тог разлога вам ову атракцију наводим као једно од места где обавезно морате свратити у повратку са Борског језера.
Док се крећете путем од Борског језера ка месту Лешје, у коме се налази манастир Богородице Лешје, у једном брду поред пута ћете се дивити његовим златним куполама, грађеним по угледу на руске манастире. Његова светлост, у сваком смислу те речи, обасјаће вас и када му се приближите. То што се налази у брду вам говори и о томе да се из његовог дворишта пружа спектакуларан поглед на околину. Уживали смо у ваздуху, погледу, занимљивој архитектури, обасјани сунцем на заласку.
Ако желите да видите манастир из птичије перспективе, на располагању вам је "стаза ка Часном крсту", којом се можете попети до стене са крстом, одакле је поглед на манастир невероватан.
Испред манастира се налази божанствено уређен парк, који надгледа статуа Богородице, постављена на узвишењу. Видећете да бројни посетиоци доносе флаше да би наточили Свету воду, која извире у овом парку. Напомињем и да водите рачуна о одевању, јер су овде доста строга правила. Ако заборавите адекватну одећу и мараму за главу, на улазу их можете позајмити.
Кад год смо у близини Параћина, обавезно свраћамо у Грзу, како због прелепе природе, тако и због ресторана Колиба Грза. У повратку са Борског језера смо овде свратили на вечеру. Иако има људи, столови су размакнути и удаљени један од другог, тако да немате осећај гужве. Чисто је, уредно и имају лепу башту.
Оно због чега се овде радо враћамо је наша комбинација хране, коју увек изаберемо, и коју можете поручити и када дођете на доручак. Чак иако је тај доручак ако сте овде у време вечере. Увек узимамо Колибарску даску за две особе (900 динара). У овој палети домаћих производа ћете пробати неколико врста домаћих пршута, кајмак, неколико врста сирева, гриловани хомољски сир... Све је врло хранљиво и јако, чак и превише за двоје. Уз то увек узимамо танку домаћу проју (120 динара), врло необичног изгледа и укуса. Нигде нисам пробала ништа слично. Наравно, уз све то одлично иде домаће кисело млеко (50 динара). Имајте само у виду да је викендом огромна гужва и веома тешко се налази место.
Иначе, само излетиште Грза, које се налази нешто даље од овог ресторана, дивно је за прошетати.
Овако се најкраће може описати утисак који носим са овог прелепог излетишта у близини Параћина. Излетиште Грза је идеално за целодневну шетњу и истраживање бројних извора, водопада, пећина и видиковаца, скривених у густој шуми. Овакву божанствену природу не можете често видети.
Ако желите да одете до самог излетишта, од скретања за Грзу имате око 2 км колима до дела где морате оставити ауто и кренути даље пешке. Шетња није уопште напорна, посебно кад се узме у обзир да пролазите кроз хладовину и очувану природу. Након улаза у излетиште, како идете даље, тако се стазе рачвају и показују вам правце ка различитим деловима. Ако кренете главном стазом, пролазите поред два језера и стижете до извора са каскадама. Одавде ћете видети путоказе ка пећини и осталим деловима, до којих је приступ мало тежи и није за свакога. До ових првих слапова вам треба око пола сата хода. Колицима за бебу не можете проћи, тако да је боље да понесете носиљку.
Надам се да сте уживали у причама из овог мање познатог дела Србије и драго ће ми бити ако сам вас бар мало мотивисала да се упутите у овом правцу и кренете по само ваше доживљаје из ових крајева. Срећан пут!
Следи мапа атракција које смо посетили:
Период посете: септембар 2020. године
Аутор текста и фотографија: Бојана Ј.
Добро дошли у мој путнички свет! Ја сам Бојана - страствени љубитељ путовања, фотографије, уметности, музике, хране. Путовања су одувек била мој хоби, коме сам посвећивала толико времена, да сам увек била особа коју су људи питали за препоруке када негде путују. Управо је тако настао и овај блог. Данас је то место где читате моје доживљаје са путовања у Србији и европским земљама, и инспирација за ваша будућа путовања. Овде ћете наћи све што чини једну дестинацију - архитектура, култура, уметност, локална храна, фестивали, смештај, обичаји, традиција, легенде. Спремни? - Крећемо!