Отварање изложбе цртежа и фотографија „Приче о Кини” уметнице Душице Милановић Марике и академског сликара Марка Ступара заказано је у уторак, 25. фебруара, у 18.00 часова у РТС Клубу, зграда Радио Београда (улаз из Светогорске).

Изложба представља уметнички пројекат визуелне уметности - спој ликовних радова тушем и комбинованом техником Душице Милановић Марике, обједињених темом „Вечност тихује у парковима Шангаја”, и фотографија широког плана Марка Ступара, под називом „Светлописи Кине”. Ово је прва у низу етапа које чине водећу замисао пројекта „Прича о Кини”.

О изложбама:

„Вечност тихује у парковима Шангаја”

Док Шангај збори свим језицима, у његовим парковима тихује вечност.

Можда стога што су кроз векове упили ситне, бешумне кораке и осмехе жена царских и великашких породица; и безгласне сузе; што су тајили мисли и намере оних који су њима ходали... И лепоту - жена, дрвећа, цвећа, птица, паунова, змија и змајева... Свега онога што су древни кинески богови делили са људима. Симболи су пролаз, врата кроз која закорачимо у минуло, у долазеће или чак, у неки паралелни, а недохватни свет, у онострано... Као што се змај у Јујанг гардену, парку са срцем од жада, из доба династије Минг, надахнут минулом годином змаја, снова оватрио око куће коју чува вековима.

Неми чувара паркова су скулптуре од необрађених, пажљиво поређаних громада камења, без везивног материјала, сраслих.

„Светлописи из Кине”

Одрази савремене Кине која израста из баштињених миленијума и хрли у висине, пресретнути су објективом Марка Ступара. На њима се комотно башкаре громаде зграда у загрљају егзотичних, преплетених грана, као што се у Шангају преплићу културе Истока и Запада; шуме небодера, витке куле у космичком плесу, чудновате планине које доказују да природа поседује више од онога за чим трага људска фантазија, заслепљујући бљесак градова ноћу...

Склад. У колоплету грађевина, зеленила, шума у сред града или обрнуто, није увек лако разлучити шта је сама природа, а шта је зделао човек који је део те неодвојивости. Као узрок и последица, као градитељ и уживалац, он задржава своју јединственост и кад је окружен мноштвом; негде је сам, али не и усамљен; иако издвојен, он се покретом, бојом и истоврсном животном енергијом утапа у окружење. (Душица Милановић Марика)