У четвртак, 05. септембра у 18.00 часова, у Музеју савремене уметности у Београду, у оквиру циклуса „Уметност и личност - скулпторке из колекције МСУ“ биће отворена изложба „Магичност древног – Венија Вучинић Турински“ аутора др Рајке Бошковић.
На отварању, публици ће се обратити директорка Музеја савремене уметности Маријана Коларић, док ће изложбу свечано отворити Тања Вићентић, кустос Народног музеја у Аранђеловцу.
Циклусом изложби „УМЕТНОСТ И ЛИЧНОСТ - скулпторке из колекције МСУ“ разматра се и сагледава двосмерни пут узрастања Од личности До уметности и/или Од уметности До личности. Овим циклусом, кога чини дванаест самосталних и тринаеста групна изложба, представљају се скулпторке које су својим стваралаштвом дале значајан допринос скулптури 20. и почетка 21. века.
Трећа у низу изложби представља скулпторски опус Веније Вучинић Турински (1934). На нашој уметничкој сцени њен стваралачки опус, који траје више од шест деценија, представља сасвим особену и несвакидашњу појаву. Специфичном уметничком поетиком ненадано нам открива ново и неочекивано виђење древних предмета, справа и ствари из свакодневног окружења који садрже и симболичку димензију. Истовремено обични и магични; далеки и блиски; огољени и тајанствени, облици њених скулптура плене својом, на први поглед, неспутаном игром, али и веома добро одмереном унутрашњом конструкцијом, што им даје компактност и убедљивост израза.
Уметнички опус Веније Вучинић Турински одраз је њеног става и схватања - и живота, и уметности, које исказује у својим скулптурама јасно, језгровито, непоколебљиво и неопозиво. Ван икаквих помодних струјања, прокламованих наметнутих тенденција, грчевите тежње да уплива у актуелне уметничке токове... кристално јасан, дубоко проосећан и промишљен, свој пут следи беспоговорно од самих почетака свог уметничког деловања до данас.
Несумњиво са потпуном свешћу и прихватањем шта из тога следи – неминовност суочавања са маргинализацијом; стављањем по страни њеног уметничког рада; недовољног стручног увида и осврта на уметнички допринос, а самим тим и изостанак одговарајућег укључивања у историјске прегледе уметности.
Дрво – основни и скоро једини материјал у њеној скулптури, Венија најчешће не оставља изворно, са видљивим унутрашњим токовима, који уметника могу да надахну, али, и да заведу. Њено дрво је најчешће црно као угарак; као оно са огњишта, које у себи још увек чува топлину; у коме се дошло до дубине смирења, али не и угаслости без живота. У тим и таквим облицима и предметима од дрвета (премазаног бајцом), садржана је сва снага и енергија дрвета као драгоцено језгро усахлог пламена. Али ниједан део дрвета у Венијим скулптурама нема призвук даљег пропадања, нити техницистичке дејствености монохромних рељефа и асамблажа од дрвета (такође обојених црном, али и белом или златном) Лујзе Невелсон (Лоуисе Невелсон). Напротив, добро пронађени елементи на Венијиним скулптурама стварају посебан свет архетипских облика на којима је сачувана и убедљиво дочарана топлина не само материјала (дрвета), него и целокупног призора. И то сасвим посебног дејства и утиска топлине – оне затомљене, набијене, откривајуће ... и блиске, коју у себи чувају предмети из народне радиности. Снажно доживевши сву лепоту и мистику таквих предмета, она је дубоко дотакла мудрост народног уметника у његовом обликовању свакодневних употребних предмета. Етнографски предмети као полазиште - необично компоноване скулптуре као исходиште.
Суштина свакако необичног али аутентичног стваралаштва Веније Вучнић Турински можда је на најдубљи начин исказана речима Лазара Трифуновића, које, иако изречене пре више од пола века, давне 1969. године, не само да имају своју потврду данас, него су несумњиво добиле на својој снази и убедљивости: „Промене у уметности нису увек радикалне и тоталне, јер има и оних које се изграђују дугим, стрпљивим и методичним радом. Чини ми се да је то врло карактеристично за Венију Вучинић и њену генерацију, то одлучно, озбиљно и савесно изграђивање новог и свог уметничког света, што је у великој мери допринело да се прошире границе наше скулптуре и она обогати за једно ново схватање форме.“
У доба непрестаних промена и често грчевите помаме за новинама у уметности 20. века, која се још силовитије наставља данас на почетку 21. века, уметнички опус Веније Вучинић Турински одражава једно посвећено и дубоко урањање у себе и свој специфичан уметнички свет. То је резултирало стварањем самосвојног и аутентичног скулпторског уметничког опуса, целовитог и заокруженог.
Током трајања изложбе, поред јавних вођења, организоваће се и циклус предавања Мисао о скулптури (3) које ће одржати др Рајка Бошковић, са посебним гостом за сваку од одабраних тема.