Радован Кузмановић рођен је 1953. године у Стејановцима код Руме, одсек сликарства на Ликовној академији у Новом Саду завршио је 1993. године, код професора Милана Блануше, а магистарске студије на истој Академији 1999. године, код истог професора.

Радио је у просвети, био кустос и директор Завичајног музеја у Руми, а од 2016. године има статус самосталног уметника.

Од 1995. године члан је Удружења ликовних уметника Војводине, а од 1997. године и члан Удружења ликовних уметника Србије.

Имао је 20-ак самосталних и учествовао на преко стотину групних изложби широм Србије, а међу бројним наградама које је освојио издвајамо главну награду на 4. Бијеналу цртежа Србије у Панчеву, 2013. године одржаном у Историјском архиву у Панчеву.

Ево исечка из уводног текста који је за каталог изложбе написао наш суграђанин Милан Јакшић, и сам уметник и пријатељ Радована Кузмановића:

"Схватање уметности је код Радована тесно везано и са разумевањем живота. Живот и уметност су за њега повезане ствари, и немогуће их је раздвојити. И у животи и у уметности жели да испита крајње границе и могућности. Својим радовима, задаје најтеже проблеме и задатке. Преиспитује све екстреме, како на сликама тако и на своме телу.. Да би овде речено било јасније, треба напоменути да се Радован дуго се бавио маратоном и трчањем, доводећи и своје тело до крајњих граница.

Речи које је написала Исидора Секулић о Зори Петровић могу помоћи да се разуме и уметност Радована Кузмановића, „у уметности нема истине до личне истине! И ако нема личности, ништа у уметности није истина, ни то, да је зашло сунце, и да је над горама мир’’.