Узимајући за полазиште неке од теза чувене, историјске изложбе Живиш у својој глави: Када ставови постану форме Харалда Земана из 1969, свакако најславније изложбе уметности какву данас познајемо – поставка Ставови и форме жели да одговори на питање/дилему да ли су, и у којој мери, искуства нових уметничких пракси 1960-их и 1970-их присутна у схватању уметности аутора млађе генерације (старости до 30 година).

Изабрани радови Павла Бановића, Милице Билановић, Виктора Цвејића, Катарине Јовановић Аллфе, Луке Личине, Немање Миленковића, Константиноса Пателиса Милићевића, Тијане Петровић и Адриенн Úјхáзи фокусирани су, пре свега, на менталне пропозиције дела. Било да је реч о видео-радовима (Билановић, Јовановић Аллфа, Бановић, Петровић), радовима заснованим на ауторским стејтментима (Цвејић, Миленковић, Личина, Јовановић Аллфа, Петровић), инсталацијама у или са материјалом (Пантелис Милићевић, Билановић, Úјхáзи, Миленковић, Јовановић Аллфа), кретањима у домену иматеријалног (Цвејић) те радовима конституисаним у међуодносу са самим простором Галерије - легата Милице Зорић и Родољуба Чолаковића и његовим учитаним предисторијама (Бановић, Úјхáзи, Пантелис Милићевић), изабрани уметници и уметнице су, у формалним истраживањима језика уметности, често у дијалогу са собом и властитим претходно оствареним радовима али и са могућим контекстима уметности, природе и друштва данашњице – њиховим опсесијама, наметнутим вредностима, једнако колико и лимитима, ограничењима и аномалијама.

Артикулисањем питања и(ли) одговора о позицији уметности и уметника данас, као и њиховом претпостављеном друштвеном статусу – изложени радови, поред самог стварања, акценат стављају на процес мишљења уметности.

Изложба Ставови и форме у премијерном издању отуда има поднаслов Уметност као форма мишљења.