Туризам је један од покретача и промотера оног дела културне баштине Новог Сада коју су својим делима и животом исписали наши знаменити писци/списатељице и песници/песникиње. Генерације школараца из Србије и окружења ходочасте у Нови Сад рецитујући  бесмртне стихове Јована Јовановића Змаја. Нови Сад је Змајев град. 

У центру се налази Змајев споменик, у Сремској Каменици кућа која је данас Змајев музеј, а у Футогу у порти православне цркве гроб његове кћерке Смиљке. Међународни центар књижевности за децу Змајеве дечје игре трају већ више од шест деценија у Змајевом крилу. Исти ходочаснички токови били су инспирисани делима Лазе Костића и Ђуре Јакшића с тим што су морали да се задовоље погледом на родну кућу Лазе Костића и оближњу цркву у Ковиљу и сликама Ђуре Јакшића у Галерији Матице српске.

Трагови које је Лаза Костић животом сведочио Новосађанима су многоструки и дубоку. Последњих година у фокусу је чињеница да је захваљући преводима Лазе Костића Шекспир, преко Новог Сада,  ушао у књижевни и позоришни живот српског културног простора. У Новом Саду у априлу 1864. прослављена је 300. годишњица рођења Вилијама Шекспира извођењем дела његове историјске драме „Ричард Трећи,“ а годину дана касније на позорници Српског народног позоришта изведена је драма „Ромео и Јулија“, обе  у Костићевом преводу. Као мало који град у Европи тога доба Нови Сад је, захваљујући Лази Костићу, уписан у мапу оних који су још пре век и по размели дело великог Шекспира.

Нису сви рани туристички токови могли да се омеђе просторима који су непосредно или симболично били повезани са знаменитим личностима наше књижевне баштине. Ретки су они који се крећу коридорима књижевности 18. и 19. века пратећи трагове Захарија Орфелина, Ђуре Даничића, Милована Видаковића, Јована Хаџића (Милоша Светића),  Илије Огњановића, Тихомира Остојића, Илије Округића, Јована Храниловића, Ђорђа Рајковића, Јована Суботића, Косте Трифковића и др. Због те чињенице, али и због знања да је у Новом Саду у другој половини 19. века било више писаца и песника у односу на број становника него у неко друго време, почетком седамдесетих година 20. века започето је истраживање под именом „Панорама песника Новосађана друге половине 19. века.“  Тада издвојени песници Јован Живојиновић, Аца Поповић Зуб, Емил Чакра, Дамјан Павловић и други још чекају да се њихов допринос „атмосфери пуног процвата“ новосадског књижевног живота упише и у његове просторе. Само захваљујући књижевнику Сави Дамјанову песник луталица, преводилац и чиновник, мачевалац и путник који је обишао Троју, Ђорђе Марковић Кодер као најмистичнија појава новосадске културе у 19. веку поново живи у коридорима књижевности Новог Сада.

Али, има посетилаца Новог Сада који и данас прате трагове које  је по Панонском мору утиснуо Јаков Јаша Игњатовић. Попут Холанђана Луталице његова сенка као да и даље тражи сигурну луку. Набеђени мађарон и извикани издајица, један од најпрецизнијих и најинтелигентнијих биографа српског грађанства у Угарској, онај који ће у српској књижевности започети епоху реализма, вечну кућу за земне остатке има у Новом Саду. Савременици су његово дело поредили са оним мађарског књижевника, Јокаи Мора о чијем је доласку у Нови Сад 1861. у делегацији Мађарске академије на Текелијину прославу сведочио Игњатовић у „Мемоарима“. У новосадском простору иза Алмашке цркве је данас записана улица посвећена Јаши Игњатовићу, а у Пашићевој се још увек види табла која носи име Јокаи Мора заостала из неког другог, а опет новосадског времена.  У близини је и обељежје, постављено у пасажу хотела „Војводина,“ које подсећа на новосадске избегличке дане Лајоша Зилхија кога је и смрт овде затекла.

Нови Сад баштини и наслеђе у стиховима и прози које може да се осети на посебан начин само у средини у којој је настало. Тако стихови Мике Антића лебде над Петроварадинском тврђавом, Новим Садом, Војводином и читавом васионом бранећи их лепотом и добротом од сваког зла тврђе неко било која утврда. Уз њега под војвођанским небом под‌једнако стоји и Ференц Фехер.

У „Женским студијама и истраживањима“ је деведесетих година прошлог века у Новом Саду започело ново читање књижевности које су писале жене. Део програма је био и да се дело повеже са животним усудом и просторима у којима су књиженице живеле и радиле. Тада је захваљујући женама у политици шездесет женских имена из света књижевности, уметности, науке, друштвеног активизма ушло у живот Новог Сада, кроз називе улица, тргова и ново читање града кроз туристичку мапу „Нови Сад из женског угла“. Од тада чешће знамо да је први југословенски роман на мађарском језику „Бескрајни зид“ написала 1933. Ержебет Берчек, или о делу Александре Серђукове које чини око три стотине песама четрдесет есеја и три књиге од којих је „Савременост и хришћанство“ из 1936 одмах забрањена. Овде треба додати и ново знање о Викторији Југовић-Рисаковић књижевници која је уз Јована Храниловића била главна уредница Листа за забаву поуку и господарство „Фрушкогорац“ (1906-1907), те песникињама Јарослави Јароши и Јелени Солонар. Такође, Нови Сад стоји као моћни контекст у причи о Милици Стојадиновић Српкињи и Милици Мићић Димовски  повезаних романом „Последњи заноси MSS“. Исто се може рећи за Аницу Савић Ребац и Даринку Зличић која је прикупила и објавила сабрана дела Анице Савић Ребац и Силвију Дражић за истраживање објављено у књизи „Стварни и имагинарни светови Јудите Шалго“.

Током  двехиљадитих у Туристички информативни центар Града Новог Сада почели су да долазе посетиоци са намером да истраже просторе у којима су настали романи Александра Тишме или да виде Бемову улицу из књиге „Рани јади“ Данила Киша. Носећи превод на немачки језик Тишминих романа као својеврсне туристичке водиче желели су да доживе просторе у којима је живео и стварао књижевник Тишма, али и чулно опазе кулисе у којима су делали ликови из његових романа. Простор Туристичког информативног центра Града Новог Сада је од тада па до данас често био лабораторија дешифровања или чак креирања књижевних коридора Новог Сада. Готово знање о Новом Саду граду књижевних стваралаца понудио је и „Јединствени књижевни туристички водич кроз Нови Сад“ (Група аутора, Book Марк 2017).

Поред свежег приступа књижевности које су писале жене, новосадска средина је простор у коме су постали видљиви напори оних аутора којима су под‌једнако важни музика и стихови. Захваљујући том новом вредновању песничких форми, песници-кантаутори Милан Младеновић и Влада Дивљан добили су обележја у центру Новог Сада. Истом кругу припадају „Лабораторија звука“ и новосадски музичар и композитор, Митар Суботић Суба који је за остварење „The Дреамбирд, Ин The Моонцаге“ 1988. добио УНЕСЦО награду за промоцију културе, а Нови Сад му се одужио постављањем спомен – плоче у Лиманском парку. На сличном трагу су Фестивал Поезика (Уметност певаног стиха), као простор за афирмацију младих уметника кроз повезивање различитих уметничких форми и група  “Алице ин WonderBand” која негује перформерско-поетски програм.

Појава нових форми интерпретације поезије има снажни од‌јек у Новом Саду кроз афирмацију слем поезије. У више традиционалних и алтернативних простора Новог Сада сваке године се  дешава Међународни новосадски књижевни фестивал на коме се додељују Бранкова награда за младе песнике и Награда за најбољег слемера Србије.

Међу манифестацијама којима је књижевност у фокусу најзначајија новосадска имена су Бранково коло, најугледнија културна манифестација која чува успомену на Бранка Радичевића, а дешава се Новом Саду, Сремским Карловцима и на Стражилову, Међународна регионална конференција „Боок Талк“, где Новосађани и њихови гости могу да виде најугледнија имена регионалне књижевне и издавачке сцене и Књижевни сусрети „Милици у походе“ у част Милици Стојадиновић Српкињи.

Спомен збирка „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Каменици једини је адекватан простор посвећен неком новосадском књижевнику. Налази се у кући у којој је Змај провео последње године живота, а тематски је уређен тако да поставка представља све етапе његовог  живота и рада. Најава је обавезна а контакт ћете добити преко web адресе Музеја града Новог Сада.