У Салону Музеја савремене уметности Никола Марковић се предстваља новом серијом слика и цртежа коју овом приликом групише под називом „Призор“. Новом серијом радова Никола Марковић чини својеврсни заокрет у својој сликарској пракси који карактерише интересовање за фигурацију и позивање на примере из историје сликарства.

Његова претходна истраживања одвијала су се у највећој мери у пољу апстрактног сликарског језика без директне референце на одређену тачку из комплексне прошлости сликарства или цитирања неког од сликарских узора.  Марковић се овом приликом окреће искуству фирентинског уметника Ђота ди Бондонеа и његовом ремек-делу, фресци из капеле Скровењи у Падови, која приказује сцене из живота Христа и Богородице (настале 1303-1305. године).

Минуциозно изучавање Ђотове сликарске методологије које као полазиште за извођење својих слика великог формата овом приликом Марковић спроводи, одликује атемпорални приступ. Марковића не занима културно-историјска нити стилска специфичност Ђотовог сликарства.

Он пажљивом анализом Ђотовог приступа грађењу простора слике тежи да открије један специфичан начин мишљења о сликарству који је у исто време и модеран и класичан. Марковић антиципира линеарну перспективу и задржава плошност сликаног простора а наративност композиције заснива на дискретној драматизацији статично организованог мизансцена.