Др Ника Зупанича, научника, музеолога, политичара и родољуба, „оца“ данашњег Словенског етнографског музеја и данашње Катедре за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета у Љубљани, животни пут водио је-на прелазу из 19. у 20. век-из родног села Грибље у Белој Крајини прво на школовање у Ново Место и даље на студије историје, археологије и географије у Беч.Докторирао је 1903. године са тезом Die Ankuft der Slowenen in Süden (Долазак Словена на југ) и затим отишао на студије антропологије у Минхен, Цирих и Базел. Због својих политичких и научних погледа, напустио је тадашњу домовину, Аустроугарску, и преселио се у Краљевину Србију, где је био запослен од 1907. до 1921. године као кустос, прво у Народном, а потом у Етнографском музеју у Београду. Његов научни и музејски пут преплитао се са политичком активношћу. Политика га је за време Првог светског рата, као члана Југословенског одбора, одвела преко Лондона у САД, а после рата и на Мировну конференцију у Париз. Зупаничев живот и рад, неколико година текли су на релацији између Љубљане и Београда, као и између науке и политике. Сплет срећних, а и понеких ненаклоњених околности, затим стручне и политичке везе које је имао, помогле су му да 1921. године оснује Етнографски институт у Љубљани, који је 1923. године прерастао у Етнографски музеј, односно данашњиСловенски етнографски музеј. Био је управник Музеја до 1940. године, као и уредник научног часописа Етнолог, који је почео да излази 1926. године. Године 1940. био је именован за првог професора за предмет Општа и народна етнологија на Универзитету у Љубљани, где је предавао до 1957. године.

Етнолог, историчар, физички антрополог и палеоетнолог, др Нико Зупанич је својим бројним радовима упознавао домаћу и светску стручну јавност, пре свега с етничком историјом и етнолошким и физичко- антрополошким карактеристикама народа и људикоји су живели на просторима Јужног Балкана, као и у његовој родној Белој Крајини. И на научном и на политичком подручју залагао се за словенску узајамност и југословенски унитаризам – зато је истовремено био омиљен, а важио је такође и за спорну и политички гоњену особу.О животу и раду Ника Зупанича доста је објављивано̶последњи пут поводом 130-годишњице његовог рођења, када је Катедра за етнологију и културну антропологију Филозофског факултета Универзитета у Љубљани издала зборник – Нико Зупанич, његов рад, време и простор.

Изложба поводом 140-годишњице рођења др Ника Зупанича представља нека места и људе који су га дефинисали као истраживача, музеолога, политичара и човека.

Посебни отисци прилога др Ника Зупанича, објављени у бројним домаћим и иностраним публикацијама, службени документи и његови приватни предмети, воде нас од родног села Грибље преко Љубљане до Беча, затим у Београд, Загреб, Атину, Рим, Париз, Лондон, Брисел, Праг, Берлин, Њујорк, Кливленд, Софију, Букурешт… и назад, у родну Белу Крајину. Зупанич је у свом животу био у контакту са бројним научницима, политичарима и уметницима. Зато, ходом кроз изложбу, срећемо Отона Жупанчича, Антона Ажбета, Јована Цвијића, Михајла Пупина, Николу Пашића, Богумила Вошњака, Томаша Масарика … као и становнике Жумберка, Беле Крајине, Косова, Хрвате у Грчкој, бугарске и турске војне заробљенике и многе друге које је др Нико Зупанич проучавао и фотографисао на својим теренским истраживањима.