На изложби Мапирање деконструкције уметница бележи трагове срушених, несталих кућа, не само у Београду већ и другим градовима у Србији, путем дигиталне фотографије као полазног медија.
Свечано отварање: Четвртак, 8. јун 2017. у 19.00 часова.Организатор изложбе је Музеј примењене уметности, Београд, а кустос изложбе је Слободан Јовановић.
Свака изложба Нине Тодоровић активно укључује излагачки простор тако да се радови перципирају не само као изложбени експонати него пре свега као концептуалне целине са карактеристикама уметничких инсталација. Тако је и у Музеју примењене уметности сваки од просторних сегмената осмишљен као амбијенатни догађај где се и прозори користе као активно излагачко место, у дијалогу са изложеним фотографским радовима. Уметница веома промишљено трасира кретање посетиоца кроз изложбу. Прво нас упознаје са дигиталним принтовима фасада великог формата који су аплицирани директно на зидове у соби са параванима и транспарентним фолијама на прозорима са мотивима мапа.Затим улазимо у просторију са оригиналним фотографијама окруженим принтовима модификованим глич генератором, штампаним на алуминијуму, који нас преко пасажа са радовима изведеним у комбинованој техници, под називом Нефеломанзиаизведеним мануелним интервенцијама акриликом, као и колажима названим Архитектура сећања (Деконструкција),доводе до следећег сегмента од неколико просторних инсталација.
То су:инсталација са плексигласима под називом Препознавање образаца (Деконструкција) кроз коју се крећемо, и где се са сваке тачке отвара нова хаотична ситуација. У инсталацији Life’s a Glitch (Deconstruction) доминираимагинаран, холограмским путем створен тродимензионални простор,налик на утвару од фотографија отисака срушених кућа, модификованих глич програмом. Глич је квар или краткотрајна, пролазна грешка у систему, која се обично сама поправља и зато ју је тешко уочити и отклонити. Инспирисани функцијом, местом и симболичким значењем овог феномена многи уметници су креирали радове који инкорпорирају глич на различите начине, Инсталацију Декодирање измењеног сећања чини дугачак низ бинарних кодова, одштампаних на тракама дугим неколико десетина метара које висе са таванице.
Суштина рада Нине Тодоровић остаје везана за феномен сећања и истраживања која су презентована на сасвим нови начин.Трансдисциплинарним приступом у начину документовања, Нина сагледава прошлост, садашњост и будућност, где и појединац и колектив нису маргинализовани, већ имају активну друштвену улогу.
