Изложба радова вајара Живојина Лукића биће отворена у Музеју Вука и Доситеја у петак, 26. фебруара у 13.00 часова. На поставци ће бити представљен избор из стваралачког опуса овог уметника, који је сачинила ауторка изложбе Вера Грујић, музејски саветник Народног музеја у Београду. Свечаним отварањем обележиће се и дан оснивања Музеја Вука и Доситеја, пре 67 година.

Живојин Лукић је још један у низу значајних уметника кратког животног века, за које се с правом питамо шта би још за собом оставили да су дуже живели. Време Лукићевог најплоднијег стваралаштва може се сместити у период од 1922. до 1934. године, када се, након завршеног школовања у Русији, учешћа у Првом светском рату и школовања у Италији, враћа, најпре у Дубровник, па у Београд, где плодно ствара све до своје смрти.

Живојина Лукића, који је извео неколико монументалних скулптура, попутвојника на Спомен костурници бранилаца Београда на Новом гробљу и истоветног, који је постављени у Краљеву на централном градском тргу, или прву парковску скулптуру у Нишу Фудбалер са лоптом, обележиће предан рад на минијатурним форматима.

Од самих уметничих почетака, Лукића је привлачила израда камеја и медаља, за шта је показивао изразити таленат, који је школовањем, посебно у Италији обликовао. Асимилујући утицаје француских уметника преко својих руских професора, италијанских медељера, и снажни Мештровићев израз, док му је са неколицином младих вајара помагао у раду на маузолеју породице Рачић у Цавтату, Живојин Лукић је изградио свој уметнички сензибилитет, коначно обликован природом његове личности.

Био је благе нарави, која је ишла чак до извесне равнодушности према свему што га је у личном животу окруживало. Никад у тензији, никад љут ни брз. Уметност и стварње из њега су извирали спонатано, као дисање, што се неприметно у њега упија и из њега на исти начин излива. Живео је у скромном, непретенциозном окружењу чистенеоптерећене уметности.

Извео је неколико чврсто моделованих портрета сведених облика, тек назначених детаља и линеарно решених површина, који су у смислу авангардног искорака, заједно са радовима Палавичинија, Стојановића, Стијовића иЂукина, у српској скулптури представљала значајан стилски помак у односу на предратно стваралаштво. Тежња ка постизању чисто пластичких вредности у склопу претежно затворених стилизованих форми, истовремено је значила и удаљавање од традиције рада по узору на природу. У исто време радио је и портрете, инспирисане тековинама раноренесансних вајара и медаљера, у ситној пластици, посебно деликатно моделован портретне камеје рађене у седефу и полудрагом камену.

Током живота је учествовао на тридесетак колективних изложби у Београду и у иностранству, а често је био међу малобројним ауторима који су од стране савремених ликовних критичара били издвојени у приказима у часописима и дневним новинама. Ипак, чини се да му за живота није указана адекватна пажња истраживача, док су постхумно његови радови уврштени значајне изложбе и прегледа српске и југословенске скулптуре, по избору Миодрага Коларића, Миодрага Б. Протића, Марије Пушић, Вере Ристић и др. Његове скулптуре се чувају у Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју савремене уметности, Музеју примењене уметности, Војном музеју, Позоришном музеју, Народном музеју у Шапцу, Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, као и у приватним колекцијама.