Седамдесет три слике из Народног музеја у Београду, што је четвртина опуса родоначелнице модерне у Србији, одлично упућују у сва њена стваралачка раздобља од 1898. до 1913, истовременео и у токове сецесије, симболизма, експресионизма, импресионизма и фовизма код нас и у свету.
Надежда Петровић није само сликала, излагала и пратила збивања на европској ликовној сцени него се трудила да свестраном делатношћу допринесе напретку човечанства. Била је сликар, учитељица цртања у Вишој женској школи, покретач ликовних манифестација, ликовни критичар, аутор позоришне драме, једна од оснивача и први секретар Кола српских сестара (1903), члан Друштва српских уметника Лада (1904-1906) и Српског уметничког удружења (1907). Организовала је рад (1905) и изложбу (1907) Југословенске уметничке колоније – прве те врсте код нас. Као секретар Одбора за организацију уметничких послова Србије и југословенства (1913), учествовала је у осмишљавању програма захваљујући којем су основани Уметничко одељење Министарства просвете (1919), Музеј савремене уметности и Уметнички павиљон Цвијета Зузорић (1928), Академија ликовних уметности (1937) и Галерија фресака (1952).
Бавила се ликовном критиком и, прва међу Српкињама, фотографијом. Бурни историјски догађаји спречили су је да отвори своју школу сликања. Редовно је пратила прегледе савремене уметности у Немачкој, Аустрији и Бијенале у Венецији. Посетила је више пута Италију и боравила у Риму (1907) и Паризу (1910-1912). Излагала је самостално у Београду (1900) и Љубљани (1910). Учествовала је на Првој југословенској уметничкој изложби (1904), Првој изложби Ладе (1906) и Првој изложби Српског уметничког удружења у Београду (1908), Изложби Друштва Медулић Нејуначком времену упркос у Загребу (1910), Јесењем салону (1910. и 1912), изложби у Руском уметничком и књижевном друштву (1910) и Салону Интернационалне уније (1911) у Паризу, изложбама у Шантијиу (1911) и Лиону (1911), Светској изложби у Риму (1911) и Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду (1912).
Поред свестраних обавеза повезаних са уметношћу, Надежда се посветила и активностима хуманисте. Носила је помоћ народима под турском окупацијом и предводила протесте против анексије Босне и Херцеговине (1908). О правима Срба и осталих поробљених словенских народа говорила је на скуповима код нас и, захваљујући знању француског, немачког и руског, у иностранству. Једна је од оснивача париске Лиге за национална права потлачених народа. Била је добровољна болничарка у Балканским ратовима (1912-1913) и Првом светском рату. Умрла је од тифуса у војној болници у Ваљеву, 3. априла 1915. године. Достигла је врхове у свему чему се искрено и страствено предавала. Заиста је, као што су оцениле Нишке новине, „стекла право на вечан помен међу нама и [...] дала пример за угледање.“
Изложба ће бити оотворена од 19. новембра до 24. децембра 2015. године.
