У оквиру фестивала додељује се награда „Јефимијин вез“, док у програмима учествују најпознатији песници и песникиње, хорови, драмски и ликовни уметници, посебно сликарке којима се приређују самосталне изложбе. У уметничком легату „Јефимијиних дана“ налази се вредна збирка икона које су насликале српске сликарке, учеснице ликовних колонија.
Једно од значајних обележја „Јефимијиних дана“ је часопис „Јефимија“ који је излазио од 1992. до 2012. године.
Организатор ове манифестације је културна установа Народни универзитет Трстеник, у сарадњи са библиотеком „Јефимија“, туристичком организацијом и другим установама.
Чињенице о Јефинији:
Јелена Мрњавчевић, познатија као прва српска песникиња Јефимија, била је ћерка српског великаша Војихне и супруга српског деспота Угљеше. После погибије супруга у Маричком боју 1371. године и смрти детета, Јефимија прелази на Миличин и Лазарев двор. Била је уз Милицу до краја живота, као њена верна пријатељица и саветница. Помагала јој је око васпитања деце, па све до вођења државе. После погибије кнеза Лазара на Косову, Милица прелази у манастир Љубостиња, одакле наредне четири године води државу, све до пунолетства сина Стефана. О утицају Јефимије на васпитање Миличине деце говори податак да су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду.
О утицају мудре Јефимије на вођење државе забележена су два битна догађаја за српску историју и српски народ у тешким временима после Косовске битке. Посета моћном султану Бајазиту и дипломатска мисија две жене била је и остала преседан у српској историји. Млади Стефан Лазаревић, Миличин и Лазарев најстарији син и наследник, био је оптужен код султана за неверство и издају. Захваљујући утицају Оливере, једне од пет Миличиних ћерки и миљенице Бајазитове, Милица и Јефимија одлазе у посету султану, како би оправдале младог деспота и спречиле погоршање и овако тешких односа са Турцима. Успевају у томе и користе прилику да добију дозволу за пренос моштију Свете Петке из турске престонице Једрена у Србију. Овај чин је имао много већи значај од религиозног јер је зауставио исељавање српског живља са српске земље. У овој мисији се посебно истиче мудрост и улога Јефимијина.
Нашој јавности Јефимија је ипак најпознатија као прва српска песникиња и везиља. Њена књижевна дела истовремено представљају и споменике примењене уметности и као такве их је Јефимија даровала манастирима Хиландару и Раваници. „Туга за младенцем Угљешом“, „Мољење Господу Исусу Христу“ и „Похвала кнезу Лазару“ су дела високе уметничке вредности. „Туга за младенцем Угљешом“ је молитва настала након смрти њеног четворогодишњег и јединог сина. Текст је угравиран у позлаћену сребрну плочицу и украшен бисерима и драгим камењем. „Мољење Господу Исусу Христу“ је текст извезен на завеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, где се и данас чува. „Похвала кнезу Лазару“ је њена молитва светом кнезу за српски народ после битке на Косову. Похвала је златним словима извезена на црвеном атласу, као покров са моштима кнеза Лазара. Реплика ове похвале је данас симбол манифестације „Јефимијини дани“ која се одржава у Трстенику и манастиру Љубостињи.
Две хероине Милица, у монаштву Евгенија и Јелена, у монаштву Јефимија, почивају једна наспрам друге, у манастиру Љубостиња. Легенда каже да је Милица саркофаг урађен за њу као владарку дала да се у њему сахрани Јефимија. На саркофагу је уклесан цвет љиљана, симбол чистоте који се најчешће приписује Богородици.
