Назив 32. издања Меморијала Надежде Петровић Меморијал Соња С. односи се на две значајне жене рођене у Чачку, кључне уметнице у својој области у историји Југославије. Прва је Надежда Петровић (1873–1915), једна од најзначајнијих експресониста, импресиониста и фовиста из региона, а друга је легендарна глумица Соња Савић (1961–2008). Обе су биле не само изузетне уметнице, вец́ и друштвено активне жене и феминисткиње.

Сам назив, који се односи на глумицу Соњу Савић, нема много везе са њом као конкретном особом. Она је представљена именом, али је њено презиме написано скраћено. Дакле, њено име у називу изложбе служи само као метафора за улогу која дефинише оквир овог концепта.

До одлуке да се истакне улога као црвена нит која се на један или други начин провлачи кроз све радове ове изложбе дошло је због тога што се данас осећамо као да живимо у неком дистопијском филму. Око нас се вртоглавом брзином мењају друштвене кризе и ратови, док су окрутност и неодговорност прешли границе наше имагинације. И као да постоји неки сценарио те фикције који наша стварност прати а не обрнуто, као некад, кад су филмови одсликавали стварност. У данашњој стварности која прати фикцију, главни актери играју смртоносну игру са нама и нашом планетом. Свет је постао позорница за лажне истине и лицемерје. Глобални актери управљају и тргују на такав начин да су њихове улоге понекад контрадикторне (највећи поборници актуелних ратова су истовремено и они који потом када је већ све срушено помажу својим жртвама). Сви они се поигравају истином: локални политичари, глобални актери и вештачка интелигенција. Ми се данас више не можемо сложити око тога шта истина заправо јесте и која је, од свих улога које играмо, права. У којој мери представљамо саме себе, а не неког другог? Оно што је извесно јесте да нас наши идентитети (пол, припадност одређеној друштвеној класи или национални идентитет) не покривају у потпуности. Субјективитет човека не постоји као стабилна, независна и самостална целина, вец́ је у непрестаној промени услед интеракције са окружењем, технологијом и другим врстама. Пошто се наша стварност несхватљиво брзо мења, ми постајемо све неизвеснији у свом ставу шта ми заправо јесмо. Извесно је да постоји искључиво једна аутентична улога коју можемо играти у свом животу, а то је улога субјекта који може утицати на услове који нас обликују као друштвена и људска биц́а. А то се односи и на нашу садашњост, прошлост, као и на будуц́ност. Колико је наше разумевање прошлости и садашњости истинито? Ми знамо да прошлост није нужно таква као што је неки представљају, да је то увек конструкција која обично служи неким актуелним интересима. И баш због тога је крајње време да прошлост, садашњост и будућност узмемо у своје руке. Можемо почети са фикцијом, јер свака реалност прво прати неку идеју.

Меморијал Соња С. се базира на идеји уметника као некога ко оспорава опште прихваћена правила друштвених, родних, класних и геополитичких улога, чак и улога које превазилазе пуке људске односе и задиру у поље односа међу врстама. У погледу класних улога, радови са ове изложбе баве се различитим условима рада и културном продукцијом. Што се тиче родних улога, наше уметнике и уметнице занима положај жена и квир особа у одређеним историјским ситуацијама. У погледу врста, ова изложба ц́е пратити постхуманистичке ставове, а у светлу геополитичких улога различите минорне положаје људи и њихових земаља.

Спомињање две хероине у називу изложбе само по себи сугерише феминистички приступ њеном концепту. У нашем случају, феминистичка критика служи не само за представљање специфичних услова за жене, вец́ и као средство за повезивање различитих минорних позиција. Још увек имамо навику да говоримо о улози жена у друштву, у рату, у здравству итд, али никада не говоримо о улози мушкараца у друштву, у рату, у здравству, сваки пут наглашавајуц́и специфичност идентитета жена, док улога мушкараца врло често остаје универзална. Деловање људи који су на власти, као и оних на доминантним политичким или економским позицијама, најчешц́е се популаризују као универзално добро, а никада у погледу улога које служе интересима појединаца. Напротив, појединачне групе подређене различитим позицијама моц́и немају проблем да се отворено боре за озбиљнију улогу у друштвеном животу. Само они који су без значајније улоге у друштву могу заиста осетити да између фикције и стварности нема разлике и да је дошло време за већу улогу у тој фаталној игри око нас.