Османско царство у средњем веку незадрживо се шири на простор југоисточне Европе. Царство у успону доноси другачији поредак, управу и веру – ислам. Доласком нове вероисповести, на овим просторима ничу исламске богомоље – џамије, али опстају и затечени православни манастири.

Џамија је исламска богомоља, око које се развијао центар читавог насеља, или његовог дела (махале). За готово све исламске богомоље карактеристични су високи витки минарети – куле с којих се верници позивају на молитву. Прве џамије настају на тлу Арабљанског полуострва у 7. веку, тако да je до османског времена овај сакрални објекат добио развијену форму. Османске џамије у европском делу царства представљају спој турске селџучке и византијске архитектуре. На простору Србије нису грађене грандиозне џамије због релативно малог удела муслиманског живља. Доживљај

Сусрет са џамијама у Србији, попут Исабегове џамије у Новом Пазару, Алаџа џамије у Нишу и Бајракли џамије у Београду, открива богату историју и духовност овог простора. Свака од њих носи јединствену причу о животу током османског периода.

Данашње преостале сачуване џамије сведоци су бурне историје Србије и важан део њене културне баштине.