Пијаце

3 МИН

Зна се да је краљ свих купуса – чувени футошки купус.

У Србији свака традиционална кафана која држи до себе увек има и чорбаст пасуљ.

Мали водич за сналажење на пијацама

Слатки купус, кисели купус, свадбарски купус, купус салата, подварак, рибанац, прокуле, сарма, чорба од купуса, купус дијета… Велики број најлепших традиционалних српских јела укључује купус, а многи му приписују и лековита дејства. Иако широко распрострањена намирница, зна се да је краљ свих купуса – чувени футошки купус. На пијаци ћете га препознати по благо спљоштеној главици и цени која је виша у односу на друге сорте купуса. Футошки купус је један од првих производа који је добио ознаку географског порекла и представља прави српски бренд. Гаји се у атару Футог у Војводини дуже од пет векова.

Купус салата и чорбаст пасуљ представљају комбинацију снова традиционалне српске кухиње, а најбољи пасуљ прави се од сорте градиштанац. Потиче из Великог Градишта, градића на Дунаву и данас се води права битка за очување ове старе српске сорте. Традиционално се припрема на отвореној ватри, у земљаном лонцу. Најукуснији је када се прави у вечим количинама (војнички пасуљ) и подгрева неколико пута. Консензусом је закључено да је најслађи трећи дан. Своје лонце и варјаче укрштају мајстори чорбастог пасуља сваке године на Пасуљијади у Великом Градишту, такмичењу где се могу пробати најбољи чорбасти пасуљи. У Србији свака традиционална кафана која држи до себе увек има и чорбаст пасуљ који, ако имате прилику, обавезно пробајте.

Бегечки повртари су поносни на шаргарепу која има ознаку географског порекла и тврде да јој нема равне.

Веровали или не, мало село Бегеч у Војводини је највећи произвођач шаргарепе на Балкану. Чувена бегечка шаргарепа славу је стекла својим укусом, бојом и слаткоћом, а Задруга сертификованих произвођача која и данас постоји основана је 1927. године. Бегечки повртари су поносни на шаргарепу која има ознаку географског порекла и тврде да јој нема равне. Она је препознатљива и ван граница Србије, јер се 70 одсто приноса извози. Ако знате да је из Бегеча, онда сте сигурни да имате најбољу шаргарепу, јер како кажу, конкуренцију нема. А какви су зечеви у Бегечу, па вероватно – задовољни.

Енглези би рекли: једна јабука на дан и доктор није потребан. Код Срба то важи за бели лук – универзални лек за многа стања, превенција која штити од вампира, вируса и бактерија, природни антибиотик, благотворан код прехлада и за подизање имунитета. Чаробна биљка, нарочито популарна у комбинацији са сланином. Због своје велике популарности, како у обичном народу, тако и као незаобилазни зачин у високој гастрономији, ред је да се зна и који представник своје врсте је најбољи. Без сумње, то је врбички бели лук, који се производи искључиво у селу Врбица где живи тек 250 становника и готово сви се баве производњом белог лука негујући и данас традицију ручне садње. Лук има ознаку географског порекла, а одликују га мале главице, љут и оштар укус и интензиван мирис. Верни је пратилац многих јела, а печене белолучане паприке представљају прави специјалитет.

Средином лета, са југозапада Србије, из ариљског краја стиже црвено злато. Непрегледни редови гајбица пуне се малинама, од којих је свака ручно убрана, и одлазе далеко у свет, чак И на друге континенте. Јер цео свет зна за ариљску малину, једну од најквалитетнијих на светском тржишту. Уносним послом узгоја малина баве се готово све породице у ариљском крају. Чувена је по плодовима који су чврсти, сочни, слатко-киселкастог укуса, а свој јединствени квалитет дугују ариљском методу узгоја који се примењује деценијама.

Цео свет зна за ариљску малину, једну од најквалитетнијих на светском тржишту.

Свако домаћинство у коме се прави има сопствене финесе производње, које ћете најлакше сазнати куповином сира на пијацама широм Србије, у разговору са произвођачима.

Сиреви

Традиционални сиреви Србије представљају специјалитете у којима се прожима нетакнута природа планинских села, дуга традиција и умеће мајстора.

Златарски сир

У планинским крајевима југозападне Србије, око планине Златар, прави се један од најпознатијих сирева у Србији, пуномасни крављи или овчји бели сир – боја му може бити и бледожута – са благим мирисом млека и аромом која одаје брижљиво вођену ферментацију. Златарски сир је кремасте структуре и топи се у устима при сваком залогају, а савршен је и за стављање у традиционалне пите и друге производе овог краја.

Сјенички сир

Сјенички сир је једна од најлепших малих тајни гастрономске Србије. Овај моћан слани бели сир, од крављег или овчјег млека, настаје на Пештерској висоравни, на 1.000 метара надморске висине, у крају који се одликује дугим окрутним зимама и чистом, нетакнутом природом. Свако домаћинство у коме се прави има сопствене финесе производње, које ћете најлакше сазнати куповином сира на пијацама широм Србије, у разговору са произвођачима.

Старопланински и Пиротски качкаваљ

Старопланински овчји качкаваљ потиче са обронака Старе планине, а данас се прави по традиционалној рецептури. Природни амбијент Старе планине, са најквалитетнијом слатком травом и изузетно чистим ваздухом, место је где настаје и чувени пиротски качкаваљ, ароматичног, снажног укуса, и чврсте, униформне структуре. Некада се овај сир углавном правио од овчјег млека, а данас су у продаји качкаваљи од овчјег и крављег млека, као и мешани сир.

Слатке и слане тајне Србије

Слатко представља традиционални производ од воћа и шећера. Када долазите код некога у кућу, обичај налаже да се у малим посудицама послужи слатко, уз чашу хладне воде, може и одмах после буђења, уз јутарњу кафу. Специјалитети су слатко од белих трешања, дуња, смокви, шумских јагода… Од дуња се још прави пелте (желе) и китњкез (сир од дуња са орасима). Још један начин да се летњи воћни укуси сачувају и током зиме су џемови и пекмези. Ради се о воћу које је кувано са шећером, али за разлику од слатка, њихова текстура је ређа и мазивија, па се користе као фил за палачинке и друге посластице или једноставно мажу на пециво за слатки доручак. Џем се добија од сецканих плодова воћа, док се пекмез прави од воћне каше. Омиљени укуси су шљива, кајсија и шипак.

Ајвар

Зна се да је зима готова када се из шпајза отвори последња тегла ајвара. Ајвар је специјалитет од црвених паприка, које се пеку на отвореној ватри, затим гуле, мељу и прже на уљу док се не добије густа маса која се чува у теглама. Најпознатији је лесковачки ајвар и то није случајно јер у лесковачком крају расту најбоље и најквалитетније паприке. Најбољи ајвар се прави од сорте куртовка, меснатих великих паприка. За један килограм ајавар потребно је око три килограма свеже паприке. Ајвару од црвених паприка се може додати патлиџан или љута паприка Варијације на тему ајавара су пинђур и цепкана паприка. Посебно је занимљиво национално такмичење у припреми ајвара симпатичног назива Изађи ми на теглу које сваке године окупи велики број посетилаца, заљубљеника у „српски кавијар“ који могу да пробају на лицу места

Кајмак

Чачански, ужички, краљевачки кајмак спадају у гастрономске специјалитете који се добијају углавном од крављег млека. Неки воле да је јак и слан (стари кајмак), други да је благ, млечан и сладак (млади кајмак). Најбоље се слаже уз уштипке, врућ хлеб, али је састојак специјалитета попут рибића у кајмаку, карађорђеве шницле, уштипака у паприци и кајмаку. Овде се и ћевапи једу са кајмаком…

Мед

У Србији на срећу још постоје постоје предели са нетакнутром природом који омогућавају да различите врсте лековитих биљака и дрвећа расту на подручјима која се налазе далеко од загађених средина. Једно од таквих подручја су Хомољске планине на истоку, одакле и потиче први сертификовани мед из Србије – хомољски мед. Добија се од цветова багрема и лековитих биљака чијим мешањем у одређеном проценту настаје препознатљива арома хомољског меда. Одликује га густоћа па се лако се намотава на кашику, а боја му варира од светло жуте до боје тамног ћилибара. Мирис је цветни, и ако сте некада посетили ову планину, мирис ћете вратити сваки пут када отворите теглицу меда са овог подручја.

Највећа липова шума у југоисточној Европи налази се у Националном патрку Фрушка Гора па зато није необично да је баш Фрушкогорски липов мед јединствен у свету. Етикетом географског порекла признатог изван граница земље, овај мед поносно носи ако садржи минимум 60 одсто полена липе у свом саставу, а услов је и да буде спакован на територији Фрушке горе. Овај мед је светао, готово прозиран, препознатљивог и интензивног мириса липе и карактеристичног укуса. Спада у најквалитетније монофлоралне медове из Србије.

Качерски мед носи етикету географског порекла из региона Шумадије. Добија се од цветова багрема, што чини и његов највећи део уз додатак липе и лековитих биљака. Спада у цветне медове, има благу арому и златножуту боју.

Спој моћног Дунава и грандиозне Ђердапске клисуре већ вековима представљају место где је разнолики биљни свет извор хране за пчеле. Иако се мед на овом подручју производи вековима, тек однедавно Ђердапски мед добија ознаку географског порекла. А за овај мед специфични су цветови багрема, липе и чак више од 70 врста биљака од којих неке расту само на овом подручју. Резултат је изузетно квалитетан мед и аутентичан поризвод овог краја.

Производња меда у оквиру манастирских имања има дугу традицију у Србији. Још у 19. веку катедра за пчеларство Карловачке богословије била је у рангу најбољих светских катедри. Монаси и данас негују културу гајења пчела и праве свој мед, а међу најпознатијим су медови из манастрира Ковиљ, Лелић, Фенек, Дуљево, Буково… Манастир Високи Дечани на чијем имању се налази једина кестенова шума у Србији производи лековити кестенов мед, специфичног, помало горкастог укуса.

Слатке кулинарске чаролије

Када је природа благодарна, онда ни домаћини и домаћице у кухињи немају много муке да од тих плодова направе укусне послатице. Њапознатији старински колач је лења пита са јабукама која је данас права реткост јер прављење прхког теста са машћу захтева и време и умеће. Питу од јабука ћете већ лакше пронаћи, а укус сочних јабука у комбинацији са циметом, уроланих у танке коре ћете дуго пматити. За шљивопиту кажу да је најстарији српски колач, прави се без кора, са гризом и брашном и представља прави, данас помало заборављени специјалитет. У касно лето, обронке планина у западној Србији прошарају боровнице. Мале, здраве и укусне бобице најбоље је појести свеже, током шетње, а оно што преостане може се ставити у колаче, сладоледе, здраве сокове и многе друге посластице. Боровнице, као и малине произвођачи артисанских сладоледа користе за добијање префињених, потпуно природних укуса сладоледа који у потпуности чувају предивне ароме овог бобичастог воћа.

У касно лето, обронке планина у западној Србији прошарају боровнице. Мале, здраве и укусне бобице најбоље је појести свеже, током шетње, а оно што преостане може се ставити у колаче.